Дело

ЈУПАК НАШИХ ДАНА 399 Мислио је тако. али је осећао да то није истина. Јер да је то истина, он га не би мрзио. Ето и Малиша, па Милан. нису иразних глава; имају чак и духа, али према њима он се осећатне као орао; а иред овим човеком, који, поред спреме и начитаности, имађаше и памети, много иамети, који никад не унотреби ни једну Фразу а да није разлог, који вазда меташе тачку над јоту — иред њим се како који дан осећаше све мањи. тако. да се већ поче прибојавати да ееједногдана не разголити његово ништавило... И онда јотп нешто. Он се нашао у друштву социјалиста а никад се није бавио друштвеним иитањима. Говорио је о великим социјалистама еветским но лексикону. Сад га поче хватати, први пут у веку, страх од те његове дрскости, и то само због Ранка. Бојао се да се једног дана не истрчи, да не луии што год, па да га овај. који никоме не прашта, не узме иреда се. За то је ћутао, махом ћутао, а осећао је како баш рад тог ћутања губи у очима оних , који су веровали у његовр сирему и начитаност. Не би се он ни данае излетео, да му се није учинило ово питање популарно и благодарно, те се решио да га расправља. Седео је а кипело је у њему. Да му је да оде некуд далеко, далеко, да се размисли, да се прибере, да изнађе начина да некако све то сузбије, да му дође његова стара самосталност и поуздање. јер. ето, почео је сам у се веру губити... Баци новине па се диже и ногледа у сахат. — Куда ћепг*? -— упита Малиша. — Да се иде; екоро ће подне. Хоћеш на пиво? — Не ћу! Имам неког иосла. — Хоћеш доћи ? Можда. С Богом ! — Малиша га само отпоздрави. И Здравко иРанкобеху у послу. И то га наљути. Њему се чинило да га они навлаш нису хтели отпоздравити. Јурио је улицом као луд. Свеж ваздух хлађаше му врело чело. — Сервуе. докторе ! — викну му један пријатељ, глумац.