Дело

398 Д Е Л 0 има право: где бирократизам влада, онда у сваки његов дар ваља прво загледати! Тако је, докторе ! — рече Малиша — Знаш не треба у таким приликама никад сметати е иамети ону пословицу што каже: ја ага ти ага — ко ће коња водати ? Јесмо ли сад распоредили материјал за број ? -— Јесмо. Ма лиша. ти се побрини за коју вест. — Добро. Онда да иошаљем рукописе у штампарију — рече Ранко, на узе одабране рукописе те их стави у једну куверту и посла но момку. — За тим седе писати чланак. Сретен седе за један сто и узе неке немачке новине па, се. бајаги удуби у њих. Међу тим, није читао. Неки непријатан осећај обујми му душу. Преко новина бацаше често погледе на Ранка, који се беше сав предао послу, пишући чланак. Гледаше његовб високо озбиљно чело, и дође му на једанпут нешто чудновато, нешто што никад до сад није осетио : дође му да, у дубини душе призна да је тај човек куд и камо спремнији од њега. Он немађаше ни толико начитаности, ни тих погледа на живот, нити оне мирноће у мислима, ни хладноће у разговору. а овај човек имађате све то, па још како прибрано и одмерено да му се мораш дивити ! У њему он виде и спрему и дар; и, на своје грдно запрепашћење , виде човека који му свуд отимаше његово првенство. Сретен беше потпуно здрав човек , и човек који је умео собом владати; па опет, и ако је осећао , па. чак и знао да чини неправду — опет поче мрзити овога човека. Љутио се на себе самог што је такав — али му он отпаде од срца, не могаше га волети никад!.... „Нека иде до ђавола! — мислио је — То је ситничар. Застане над сваком ситницом па лебди над њом! Такви људи не могу никад бити велики људи! Они могу много, али никад ништа велико урадити!...“