Дело

Д Е .1 0 416 нолуционарни ратови, изазвао је код многих озбиљније и обилатије студпје. којима се на то тежило, да се изведу и научно докажу принципи вођења ратова. Све ове студије ослањале су се на ])атове Наполеона Великог ; дање се писци нису унуштали, те да пропрате н упореде Наполеонове ратове са старијима. Оваком студијом створени су иеки принцини вођења ратова. Ишло се чак до тога, да су они проглашени за законе , премда је то врло погрешно. У ствари, они не могу оити закони но само савети. упути, модели — под погодбом, да се најприлагодније примењују у датом случају. Доцније су они справедљивије назвати иогодбени иринциии вођења ратова. Све је зависило, зависи и зависиће од умења оцене стварних прилика на лицу места и од коригаћења овима. Стратегија остаје непроменљива. Она је била и пре н после Наполеона аи у време његово, једна иста. Да је заиста тако, најбоље ћемо се уверити. ако изло/кимо принципе вођења ратова талентованога Макијавела, човека, који не само да није био у ратовима вођа, него није никад ни војнпк био, а који је живео пре Нанолеона Великог на 300 година.1) Макијавело је критички изучавао ратове великих војсковођа старога доба. Ресултат ових његових студија значајан је са дубоких и основаних закључака о ратовању. Макијавело је изнео основне принципе ратовања. по којима је много доцније ратовао Наполеон Великп. Сви ови закључци Макијавелови о вођењу ратова оснивају се на његовом правилном схвагању и поимању примене трију Функција: силе, времена и места, но под погодбом стварних прилика, у којима се дело решава. Макијавело и Наполеон Велики, то су два супротна пола у смислу практичне примене принципа о вођењу ратова. Макијавело чист теоричар, Наполеон пак практичар извргаилац на делу. Њих двојица слажу се потпунце. ЈНто је онај први теориским путем изложио, другом је на остварење предао. Теориска пак гледишта, како Макијавелова тако и Наполеонова, савршено су истоветна. \) Макијавело је умро 1527 г.