Дело

ТРЖИШТЕ ЉУДСКИХ ТАШТПИА 69 Позваше га и угостпше га Од свег срца дадоше му неге. Али ево зоре и гост се на пут креће У изби опет топли пламен греје, Смилуј се, боже, на путника самца! 0 како силно вејавпца веје! У те је песме био смпсао као и у онештојепре ње испевана „Кад ја одем“. При последњпм репима носледње песме снажни Ревекин алт попусти. Сви осетише алузпју на њен одлазак п на њен бедни, сиротички положај. Јоснф Седле, који је волео мусику, а при том мека срца бпо, налазио се у неком усхићењу за невања те песме, а на свршетку псте бпо је веома дирнут. Само да је био мало смелији, и да Амалпја и Ђорђе Озберн по предлогу последњега осташе у салону, свршеио бп било са момаштвом Јосифовпм, и ово се дело не би никад нн ппсало. Алп при крају песме устаде Ревека од клавпра, узе Амалију под руку и оде у салонску полутмину, а у истом тренутку се појави газда Самбо са служавнпком пуним колача и вина, што одмах привуче на се сву пажњу ЈосиФа Седлеа. Кад се господин и госиођа Седле вратише, затекоше ову младеж у тако живу разговору, да она није пи чула, кад су кола дошла; а г. .Јосиф баш бејаше развезао: — Драга Мис Шарпова, узмпте ма п кавену кашпчицу сладоледа, да вас опорави од вашега груднога, вашега, вашега, очарава]у&ега посла. — Браво Јосо! — рече г. Седле. Чујући онај познати, посмевачки глас, Јосиф се одаде опет својем обеспоко.јавајућем ћутању и убрзо оде. Он се није сву ноћ преметао с бока на бок мислећи: да лн је Ревеку заволео или не. Код њега се страсг љубавна никад нпје могла бочитн са апетитом и сном, алп је ипак мислио: како би красно било слушати такве песме тамо, где не буде онере, како је она твИпдиее девојка, како ли говори Француски, боље него и сама генерал-гувернерова госпођа, и какву би само сензацију направила на забавама у Калкути. — Внди се већ да ме тај ђаволак воли — мислио је. — По богаству је као и све оне, које прпстају да пођу за Инђију. Ако бих постао пробирачем, могао бих паћп отирач, Богидуша! Прп тим мислима савлада га сан. Како је Мис Шарпова пробдела мпслећи: да лп ће он сутра доћн или не, није потребно ни казивати. Дође и јутро и г. Јосиф дође као наручен пред доручак. Не памти се да је он икад дотле указивао толике почасти Расел Скверу. Ђорђе Озберн је бпо већ ту, ко ће газнати зашто (те само „омв' тао“ Амалију прп нисању писама за њених дванаест нријатељпца у Чпзвику) а Ревека је радила свој јучерањи посао. Кад се Џоев 1идду зауставпо, и док се, после уобичајенога снажнога куцања и помпезнога мешкољења пред вратпма, екс колектор из