Дело

70 Д Е Д 0 Боглп Уодаха канио уза степенице ка салону, погледали су се Ђорђе Озберн и Мис Седлејева значајнпм погледима, па би тај пар после , уз ђаволасти осмех, погледао у Ревеку која одпста и ноцрвене, саже главу, те јој коврчасте витице падоше по плетиву. 0, како лп јој је закуцало срце, кад се указа Јоснф, Јоспф .још задуван онако од степеница, у сјајним шкрппавим чизмама, Јосиф у повом капуту, зајапурен од врућине и узбуђеностн, а поцрвенео до на врх врата. То је био за све врло тугаљив тренутак. А што се тиче Амалнје, она се јадна била више забунида, него они, којих се све то много више тпцало. За Колектором уђе Самбо кезећи се, и посећи две кнте цвећа, које је овај дедак одиста нмао толико галаптернје набавпти у Ковепт Гарден Маркету то јутро. Самбо је н отворпо врата н прпјавио бно господина. Те две ките ннсу биле као ове сад што нх госпођице сад вуре у изрецканим хартицама, али су се младе девојке јако обрадовале поклону, који Јоснф свакој од љих предаде уз нарочптп дубокн поклон. Озберн повика: — Браво Јосо ! — Хвала ти, драги ЈосиФе — рече му Амалија, која бејаше готова пољубпти брата, само кад би оп прпстао. (За иољубац један тако дивпога створења, као што је Амалија, ја бих био у стању покуповати сав травуљак Г. Лша). — Да дпвна, дивна цвећа! — клицала је Мис Шарпова миришућн га нежно, за тпм га прпже грудима а очи поднже у впс у екстазн од дивљења. Можда је прво ногледала у киту, не би ли нашла какво писамце ту у цвећу скрпвено, али тога није било. — Да ли у Богли Уолаху знају „говор цвсћа“ , Седле ? — упнта Ђорђе. — Охо, којешта ! — одговори сентнменталпи младић. — То сам купио код Натана. Тако мн је мило што вам се допада. А, овај, Амалија, драга моја, донео сам један ананасп дао Самбу, наредн да нам се направи; особнтоје добро и пријатно за ову врућину. Ревека рече како никада ппје јела ананаса, и да једва чека да окуси. Разговор пође н даље у том духу. Не зпам под којнм изговором, тек Озберн изађе пз собе, а за њим некако н Амалија, ваљда да надгледа љушћење ананаса те Џое остаде сам са Ревеком, која продужи свој рад те зелена свила и игле сјајне шумљаху иод гппкнм јој прстима. — Ала сте ви дивно, див-но невали синоћ, драга Мпс Шарпова! рече колектор. — Нагнали сте ми сузе на очи, части ми јесте. — Па срце вам је тако меко, г. ЈосиФе; сви Седлејеви су такви. — Пробдео сам ноћ, а Јутрос још у кревету опробах да је иевушпм. У једанаест ми дође Голоп, мој лекар (ја сам, као што знаге, беднн бо. лесннк, и Голоп ми сваки дан долазп), н, зампслите, ја се распевао као какав црвендаћ. — Ала сте и ви ! Па певајте менн.