Дело

ЈУНАК НАШИХ ДАНА 87 — Море, неко куражно дете! Истина, голо и босо, ама некако паметно, гледа човека право у очи. „Остави ти вели — мене, па гледај своја посла! Ја нисам ни луд ни пуст, него — додијало ми!“ — А код кога служи ? — Не служи; није шегрт него ђак. Дошао отуд са села, па није могао наћи послуживање, него тако искупио па неколицини доноси воду и за то — како вели добија по цванцик месечно. — Па отера ли га патролџија ? — Отерао би га да не би доктора Сретена. — Доктора Сретена?! А од куда он? — Бог би га знао! Ако га нису где звали. Еле он виде то па се умеша. Пита оног дечка: ко је, одакле је. Дете одговара некако паметно. Ппга га он: шта ради. „Учим“ вели — „За то сам и дотпао у Београд да учим! Хоћу вели — да будем велики човек!“ Говори то дете, а очи му се сијају, лепо сам видео према фењеру, бистре плаве очи, а оне му усне поигравају. „Како ћеш постати велики човек?“ — пита га доктор. — „Лепо вели он — кад свршим науке, ја ћу онда послужити и друге својим знањем. А кад будем науком људе служио, ја ћу бити велики човек!“ — „А ко те је томе научио ?“ — пита га доктор. „Ко ће ме научитн? Читао сам у књигама; тако ми је и мој учитељ говорио!“ Чудо од детета, велим вам!.... Кафаном завладао тајац. Готово сви у јадан мах привнкаше: — Па шта би с дететом? — Ништа одведе га доктор са собом. Лепо рече патролџпји да пусти дете и патролџија га пусти. — А како рече да је име детету ? — Стојан... Стојан Крсмановпћ. — Е, брате, хвала му! Јадниче! А шта вели за тестије? — Ништа! — Како ништа ? Зар га не ће тужити ? — угшта механџија. — Он каже: „полупао сам их —не могу ми душу узетп; а ово што на себи имам, не вреди све једне тестије!“