Дело

88 Д Е Л 0 — Чудно дете! — Ама кажем вам, људи, таквог чуда нисам свега века видео! — наставља Сима — Да сте га само чули како говори или да сте му погледали у очи, па да вам памет стане! — А чији је, вели ли ? — Нема ни оца ни мајке. Вели: „они се само побринули да ме роде па више ништа!“ — Допада ми се то од доктора! -- рече један. — И мени — рече онај што сеђаше до Симе. — Алал му вера! Свуда је тај човек! И , анатема га било — ту се прекрсти — свуда стигне! Знаш ли ти, ја сам једног дана бројао: само поред мог дућана прошао је осамнаест пута! — Научен човек! — рекоше сви. — Волим му ово, што провреднн и ове натие београдске докторе. Нема сад само да те привати за руку па онда: цврц! цврц! — „рецепис“ — него сад сваки куца, па слуша, па пита: како спаваш ? Све их је он то дотерао! — Него, и он стече! Јеси видео онај његов плац ? Сад ће на пролеће да зида!... — Нека му је алал нек зида: — Само, ово је нешто јаче од две године какоједошао са науке, а још се није оженио. — Ама лане се нешто гуцкало о некакој женидби његовој са оном Стојшићевом што се јесенас удаде за оног Ивана професора. — Јесте бпло нешто — рече онај што седи до Симе али се то покварило. Она је била испрошена најпре за истог Ивана, па се после нешто позавафају те она врати дарове. Онда ти се доктор натури и — таман да ствар буде готова — поквари се опет. — II ја сам то чуо, ама знаш ли за што? — Господска посла! Веле: тражио доктор много, а Стојшпћ није дао; вели: „ако ти се моја кћи допада, узми је, па кад умрем — ваше је!“ А доктор њему: „то је на врби свирала! — вели. — Ја тако не рачунам! Хоћеш да ти ћерка буде госиофа — плати онда!“ И тако се споречкају и покваре. — II онда она опет за професора? — Опет.