Дело

90 Д Е Л. 0 — Лепо, ето тако како лупаш! Па зашто је зима. Као год што је лети киша благодет тако је и зими снег. Зрно бачено у земљу па га снег покрио те се по мало топи и даје влаге да клпја.., Зло би било мој драгане, да је каква лапавица — онда је празан амбар, а овако не брини. — А зар оволики снег не може донети поплаву? — Језик прегризао, да Бог да! — Ја говорим што може битн. — Може, ал’ не дао Бог! Наравно кад би дунуо Југ па на једанпут отопио, да би било поплаве. — Па то ја велим! — Та шта се мешате у божја посла! — викну механџија којн је вазда имао пресудну реч. — Онај је Ђока нека кукумавка. Вечито слути на зло. — Јок, Бога ми! Ја само велим шта може бити. — Море, ти си некп бакеуз: Никад те још нисам чуо да разговараш паметно као човек! Ето, што се не угледаш на твог имењака, ћурчију! Гледај само како се мучи са оним полићем! Турчија Ђока баш у тај мах беше натегао, па кад одујми рече: . — Стужи ми се нешто од вашег разговора, па нагох да забашурим! Неколицина се насмеја. Ђоки сарачу беше криво што га механџнја назва баксузом н зину да протествује: — Ја нисам видео већег баксуза од тебе! А најпосле, шта се ја опет џапам! Ко је видео механџију — човека! — Једини људи које познајеш то су механџије! — 0, бруко! — Баш си брука! — Крш! Вратове покралн — внче ћурчија. — С тобом, да Бог да! — Далеко вам лепа кућа од моје! — Море, људи шта се зубате ту! Шта ми је то: кавга без боја? — Довнкује из буџака Пера амалин. — Ето што је паметан човек! — рече ћурчија. — Јест, од кад стоји полић пред њим! — вели сарач.