Дело

.8 Д Е Л 0 — Откључај ова врата, одмах! рече иутник. — Бог с вама! поврну она... Кико! Откључај одмах, или ћу разбити врата! викну човјек, сав дршћући, немило преображен, те и Кико устукну. Али се он прибра, те прошапта њешто слушкињи, на што се она врати, оставивпш их опет у мраку. — Сад ће она одмах донијети кључ, рече Кико меко, меко. До мало жена сиђе носећи кључ. Путник јој га истрже, узе и свијетњак, а њој махну, да одлази. Факин унесе оба ковчега, а онај, свијећом за њим, иоче разгледати стијене, кутове, таваницу, као да тражаше њешто. Најзад стави свијећу на сто и рече: — Нема влаге ниће! — Нема, шјор! вели Кико понизно. — Соба је суха и доста пространа! — Јест, шјор. — Али нема кревета. И претрпана је! — Јест, шјор, све као што ви заповиједате! — Ба! Кревет ће се унијети, а изнијеће се ове дрангулије, заврши он показујући руком силне слике, ФОтограФије, огледала, столице, два канабета. — Али има других камара! усуди се рећи Кико... Ово је, знате, камара од рицевер! Ба! дрекну човјек... Марш! Отвори тај прозор, гпх марпт! Нека те исплати Карло! — Бог ви дао здравље! вели Кико отворајући стакло... Али шјор-Карло неће ми ништа дати! Знам ја њега ! Сиромах Кико изговорио је то благо, болећивим гласом и погледом, али чудног човјека обузе опет силна, неодољива срџба. У томе отиде му поглед на н.еки црни углачани сто, који се несиретно испријечио у куту, те спопаде свијећу и отиде онамо. Али кад видје да је то мали, елегантни клавир, кад подиже заклопац и угледа бијеле и црне зунце, онога се тренутка његово лице разведри и он готово весело запита: — Чије је то: