Дело

ПРПМОРСКА ОГ.ЛИЧЈА > -- Ваши су, одпста, сви у цркви! Сви. сви. сви! И шјорПво и шјор-Карло и шјора Амалија! Неда, богме, стари да се у томе врда! А право има, ако ћемо право ! Треба се богу молити! Нијесмо бестије, него људи! Ако заповиједате, ја ћу за час отрчати до цркве, да им јавпм! — Тхути и улазп! рече путник, кад ступише у мрачни, приземни ходник. Како год ви заповиједате! Ја нијесам као они безобразници дољенак на мору! Ја, да ми сад заповједите: „скочи у воду!“ одмах би скочио! Али. ви сте мене, може бити, заборавили! Ја сам Кико, знате. онај њекада мали галијот Кико! Бога ми сам старији од вас, старији и од шјор-Карла, али сте ме више од једном каменицама гађали, кад бисмо се купали, знате! Еј, годпне пролазе! Шта је људски живот! Ништа! Знам вас као дијете, знам вас као штудента. Има ли двадесет година од кад сте из Розопека? Са дна ходника попеше се уз дрвене стубе. На заравни, гдје су се стубе иреломиле, видјеше се у проблијеску стаклена врата. — Спусти ту! рече путник. Кико послуша, хукну и рече: — Ово је камара од рицевер (соба за примање), па стругну кресавицом о стегно. У вратпма не бјеше кључа. Господин ухвати за кваку п стаде треекати њом. Најпослије љутито затресе вратима п опсова. — Чекајте! Немојте се љутити! вели Кико... И он се издера из свега мозга: — Марија! Горе затутњише тешкп кораци и чу се женски глас: — Ко зове? Наши смо! вели Кико... Брзо доље! Дошао је млади господар... Али га .,млади господар” уштину за мишицу и грдно га оисова талијански. Њека крупна и здепана женека, носећи свијећу, тромо сиђе низа стубе. Са изразом зловоље и неповјерења, она се заустави и запита: Ј — Шта хоћете?