Дело

108 Д К Л 0 па, богме, и вина. Не боји.м се вшие ии најмање, само кад је сасвнм доцне, а ја тако уморна... ах, тако уморна!‘* Преко нашнх лпца мораде, у један истп мах, да прелети осмејак, иола болећпв, пола весео. Дете то схватн као сумњање у њезнну уметннчку подобност н брањаше се срчано. ..Ах. вн свакако држпте да ја лажем н да не знам ништа! Хоћете да вам што одиграм ? Овде је врло скучено, али ће инак нћп.“ И нре него што смо моглн одговорити, стајаше она, сасвпм приправна, уз крајњи знд купе-а. ТБезнне ручице д^)жаху ггодпгнуту сукњпцу: на свеже, слађано дечје лице спусти се, као један део позорпшне декорације, укочен осмејак балеткињин. „Свирајте мн устпма што год... из „РиррепТееи — ах, ви ћете то већ знати!“ узвикну она с најиријазнпјим заповедничким изразом на лпцу, и даде знак мојему пратиоцу. Овај поче збиља звпждатн, н она се креташе напред и назад, цупкаше н савијаше колена. Мнрна светлост округле лампе расппаше одозго своје зраке на њезпну дугу, злаћену косу, на малу плаву траку, коју беше ту уплела с полунесвесном каћиперношћу. „Сад морате тапшати!“ рече, кад после малог окретања у ковнтлац, најзад стаде не дшиућп. И мп пљескасмо. Зачу се отегнут ппсак локомотпве. Варошица беше ту; мета нашега путовања бејаше постигнута. „Морамо те још једаред видетп, мала Грета,“ рекох јој за вЈ)еме док скупљас.мо стварн. „Па кад ћеш опег играти у позорншту !“ Дете изгледаше све блажено. „Јест, дођите, молим! Сад је прво Фаусг — Фаусг и Маргарета, знате. н ту сам још горе, код анђела! Алп, ако хоћете још да почекате, можете ме видетп н у ..()рфеусу“, ну тада ћу бнтн доле — са" свим доле. НРЕВКО р. Д. уМиЈАИКОВИТУ