Дело

10 Д Е .1 0 човек што уврти у главу: ту само мотика иомаже !“ — Зар то није грдња! II зар то критикује моја дела ? Али, молим вас... Нема онде ни речи о ствари , о којој сам ја писао, него све овако ! — Па ви сте требали одговорити. Коме ? Ја нрво морам знати ко критикује моје сиисе; а друго, на оно се, синак, не да одговарати пером него батином. II Сретен илану. Види се , да вас је морала много дарнути она критика. кад сте толико раздражени ! — рече и стаде се цинички смејати. IIа његов смех, старац га погледа забезекнуто. II ти оно зовеш критиком ? ! — рече зинувши од чуда. Него ?... То је сувремена критика. — Стани, молим те! Сувремена критика ! Ја мислим да ти оним памФлетом вређаш сувремену критику ! Има тамо у ..Работнику* једно иеро које служи истини. али оно све друго... Чујеш, синак ! Не треба да се варамо ! Ко хоће да оцени једну ствар. он мора да је добро иознаје ; а ко опет познаје ствар, тај само о њој пише и пише хладно и паметно, уверен, да пише истину. Ко год друкчије ради, он греши ! Грдња и неслани вицеви нису критика, а најмање сувремена критика. — Оиростите, госнодине. — рече Сретен бајаги хладно — и ја сам, мислим, нешто читао ! Допустите да знам шта је критика! Старица уђе носећи вино и две чаше, па сипајући рече: Немојте се сад инатити ! Баш су и ови људи ! Веле нама женама: ово и оно, а они гори од нас ! Шта вам је сад насиело? Ништа, ништа! — рече Стеван. — Не инатимо сеу брате, него разговарамо ! Деде, Срето: сиаси Бог! И куцну чашом о чашу Сретенову. — Тако ! А ја идем сад да вам каФу спремим — })ече старица и изиде.