Дело

ЈУНАК НЛШИЧ ДЛНЛ 9 — А шта је вама*? — Ништа; шта Ке бити ? Старост, синак. старост ! А против те болести нематека! Немој се тако озбиљити ! Седи ! Не вреди се око мене ни трудити : један старац више ити мање — свеједно ! У тај мах уђе старица у собу. Сретен скочи и приђе јој руци. — Мато ситне проје да вас поспем ! Дао вас Г>ог видети. — Па у посту сам. — Опет би се могао који часак поктонити старим пријатељима ! —- Добро, добро, стара! Не ћеш ваљда грдити сад V рече Стеван. — Ето. ту је, па доста! — Не грдим га ја; како бих га грдита . Бог с тобом ! Мало ми жао... — Е, де, де сад ! Донеси мало вина !... Јеси вечерао ? — Вечерао сам. — Онда мало вина! Ево и ја ћу једну чашицу у друштву. Не пијем га, а сад ми се баш иије ! Старица изиде, а Стеван се окрете Сретену: — Сва моја бо.дест то је осамљеност. Нисам пристао никуд да идем , па и мени , Бога ми , онда ретко до.тазе ! А другог ти поста немам. Нзнајпре сам покушао да нешто пишем. а ови пи.тати, тамо око „Работника“, докопаше ме, па изгрдише. Јеси читао како ме изгрдише? Сретену, кога испрва готово трону ова невољна слика људи на измаку живота. дође његова стара ћуд. на му се учини да ће пући, ако не нецне старог Стевана. — Читао сам — рече, гтедећи му нраво у очи. — Жестоко ме изгрдише ! — Управо не вас. него ваше члангке. — Мене, мене! Не, не ! Вама се чини.... Ама немој тн сад мене учпти да сричем! — рече старац раздражено — зар кад се каже: „батали тн. чнко. та посла!“ „Ти си чича изтанио !....‘* „Страшно је кад матор