Дело

8 Д Е Л 0 Ама шта је овој маторој будали, те се под старост иомамио! А... ово треба „цепатии! II оштро, немилостиво, багателишући писаше у гРаботнику“ иротив старине, не против радова његових. Једнога дана, баш се он спрема да пође на вечеру, а на вратима неко закуца. — Напред! ^ собу уће ('тојан, онај дечко што га је он од жандарма отео, па га иредао Стевану. Е?! Ти си? — упита он и забезекну се. Дечко се са свим променио. Оне бистре очи гледаху некако отворено и озбиљио. Ја сам, г. докторе. Послао ме господин да дођете, нешто му није добро. Лежи ли ? ГЕа и не лежи; али не излази из собе. — А шта ти, море, радитп ? — Учим. — Е. е! А како те пазе тамо? Ја не знам како пазе отац и мајка, али мени је овамо као да сам код оца и мајке! Пазе ме; господин ме увек преслишава и што не знам покаже ми. — Е, лепо, лено! А какве имаш белешке? Добре. Како добре? Имаш ли коју петицу? — Све су нетице. Охо! Е, онда лепо! То ми је мило! Ноздрави господина и кажи да ћу доћи. Дечко оде, а он се диже на вечеру. По вечери оде код чича Стевана. Затече га у његовом кабинету. Жалосно је изгледала седа, оборена глава, иа ипак разведри се смежурано лице кад виде Сретена. А, Срето, сине! Но, хвала Богу, кад и ти један пут дође! Да не би моје болести, Бог зна кад бих те видео!... Седи, седи! Столе, синко! Јави г-ђи да је дошао г. доктор! Сретена мало збуни овај искрени дочек, на да би се опростио забуне, он озби.љно приђе старцу и ухвати га за руку.