Дело

д к л о 1*4 ИФНГКНИЈА То и јест рана мога живота. ^ нрво доба ране младости Кад истом почех своје љубити. ()ца и мајку, брата, сестрицу, I [зданак старог дуба најмлађи Кад истом поче да се развија, Сломн га неке стране клетве моћ II растави га од свог корена. Пукла је веза. Удар судбине. Увену радост прве младости, Усахну благи жнвотворнп сок. А кад се спасох, вндех, сенка сам. II знам да неће више никада Свежином пренут’ млбдни живот мој. АРКАД Кад толко прнчаш своју несрећу, Нн л незахвалност ја споменут' смео ? IIФИГКНИЈА Не, ја ћлт л век хвала казати. АРКАД г1'о није чиста, права захвала Рад које добра чиннт’ волн свет, То ннје онај весео поглед,Којн без речи захвалитн зна. Кад те је оно, доста ј' годинаСудбине впјор доно у наш храм, Тоант те гледо ка богодан створ; Пошту и милошт одаво ти, је л? Обала ова гошћу ј' примила Ка никог до тад, најсрдачније; Лер овде странци ннсу примани, Ко ј' амо дошо, ннје осто жив. Тако је било од вајкаде ту.