Дело

ИФИГЈСНИЈА .V ТАВРИДИ ИФИГЕНИЈА 1Јлободно дисат’ није живот још. Зар је то живот што га живим ја: Туговат' вечно, ма у светињи, Лазећ’ ка сенка око гроба свог. Ил зар животом свесним, блаженим Назвати смемо, кад нас сваки дан, Просањан пусто, сирема за вечносг, Рде Лета тече тихо. безбучно, Рде је сва срећа самозаборав. Залудан живот прерана је смрт. Тај женски мираз, то је удес мој. АРКАД Жалим те, жалим, па и праштам ти ГГлеменит понос, кој' не допугпта Да сама собом задовољиш се, Ал то је што ти живот трује сав. Зар ти ништ ниси учинила ту? Да ко је крал»у чело ведрно, Ко ли је речма благим, мудрима Укино онај грозни обичај, Ни један странац те сад не пада Крвавом жртвом нашој Богињи? Да ко је толко робље расково, Братио сваког милом дому свом? А зар Дијани, место криво да ј ТПто јој се жртвен ускраћује дар, Зар нису њојзп омилеле још Молитве благе благог духа твог? ћГ наша војска не слави ли сад Победе саме, напредујућ’ свуд? Ил зар нам није свима свануло ()д кад наш мудри и наш храбри крал> Уз твоју благост иоста и сам благ, О чим је н нама дужност олакшо Послухом годит’ господару свом?