Дело

190 Д Е Л 0 Пх, како је топло, ете, у овим, како их кажу, троиицима! Не бој се, сад у Кронштату гуди ћорава Анђелија, као што Вог хоће, а овде — благост Божја! Ми пловимо, као да смо у мајчиним недрима. Пе мораш ни једрила скушвати, нити од чега ирезати. Ди-во-та, отеже Дудкин. По замишљеном лицу Макарова изгледало је , да он нп за длаку не дели радост свога друга што се тиче благодетног нутовања кроз троиске крајеве, и да му је Кронштат куд и камо милији. Ну он. неизвесно због чега, не каза своје мишљење, него прогута уздах, који му се хоћаше из груди да отме, и рече : Оно, рецимо, мрнару је овде све потаман, само што Вог има врло мало оваквих места. Истина је, мрнари, који су далеко пре ходили, казују да је врло мало оваквих места. Мало их и има. . . Овде је океан, гледај само, како је зликовац умиљат. . . Чисто те намамљује. . . том иред самим носом клипера нешто шљопи. Спрам месечине могаде се видети, како се из воде издиже некаква велика црна сенка и одмах за тим шибну с хуком читав млаз воде. — Кит ? — Он је!... Игра се, обешењак!... Кад нешто помислиш, каквих тн ствари нема у том океану... Јуче ајкулу видесмо... Само јој падни! —рече Дудкин, који се беше разрако.љио. јер га дремеж прође, и погледа онамо, где се кит беше показао. Види се, отипгао је ! — рече. Пе бој се, он брзо нлива. Јест, брајко мој , оваквих је места мало — поново отпоче Макаров, који као дајеосетио неодољиву нотребу, да разочара занетог Дудкина, с којим је он обично шиљбочио и стајао у иријатељским односима, ма да није до сад био према њему отворен. — Ето, ми пролазимо кроз ова места, па опет мрнару није баш око срца као што ваља, чини му се као да је на робији... Није шала, номорска служба!... Свега ћемо се нагледати: и бура и оних