Дело

ЈУНАК НАШИХ ДАНА 19 И о чему ти сне није говорио !... А у свакој ствари виде.то се оно његово ја. О свему је он гонорио као неки ауторитет. Кад се разиђоше, у само свануће, Сретен стаде премишљати. — Овај се неће запоставити ! Он ће правити карпјеру. какву нико није правио, јер ево га, где се свуда јавља : _и ја сам ту!X. Насташе врели. жарки дани. Сунце је пекло као усијано гвожђе; ваздух беше загушљив , пун некакве прашине : нигде ветрића да пирне и да те разгали. Ко не мора, не иде пз дебела хлада; а кад кога видиш на улици, он иде као пребијен. скинуо капу, иа брише знојаво чело; мишићи на лицу опустпли. па висе као неке кесице. Ко је срећан да има где побећи од иаклене врућине београдске, он бежи у поље, ко нема — он трпи. — Г-ђа Станићка се давно одселила у свој виноград. Тамо се сконила од врућине, али не могаше живети без друштва. За то је позивала пријатеље и познанике, да је лоходе у њеном ., Јелисијуму“ — како сама назпваше своје пољско добро. те да ироведу који часак на ..чнстом ваздухуА Разуме се, да се сваки радо одазивао томе позиву, н њен летњак беше скоро увек пун гостију. А лепо беше у њеном летњаку. Дебели орахови и липовн хладови даваху пријатну хладовину, а што је најглавннје. ораховина је бранила госте од несносних комараца . јер се комарац боји ораховине као вамиир глоговнне. Сем тога тамо ее живело са свпм просто, без икакве етикете. Даме еу пшле без корсета, а госнода су могла без бојазни поскидати своје капуте и раскопчати дугме исиод врата. — Овде је са свим нросто ! Овде ја нисам г-ђа Станнћка, него ироста сел.анка ! — узвикивала би домаћпца. Летњак је био увек скоро пун гостнју. Ле]>. не треба заборавити, да је г. Станнћка и леио частила своје госте. а она