Дело

22 Д Е .1 0 — Прво, јћ нисам ништа неумесно рекао, а друго, нисам рекао ништа, што би вас могло увредити, колега — рече овоиљно г. Недељковић. Боже! П1то су тп ове мушке нрепирке! Вазда личе на неку свађу! Молим вас, да више не говоримо о тако крунним стварима. На овако лепој хладовини треба уживати! рече домаћица. Пмате право, госпођо, рече стари каваљер и нриклони главу нрема г-ђи Станићки. Мн се, истина, нисмо свађали, алн кад вам наш разговор личи на свађу — ми га прекидамо. Мој драги колега пристаће драгово.љно на ово, тим пре што овде има лепих девојака, којима ће 'он свакојако више пажње поклонити него мени — што је, у осталом, са свим II ПрирОДНО. — Варате се г. докторе! ПГта ја не чиним, да га склоннм на женидбу, па ништа! — рече домаћица. — Ех, варате се! — рече г. Недељковић. Не, не! Не варам се! Питајте га, нека сам каже! Замислите само шта ми је једанпут рекао! Једног дана цело после иодне говорила сам му о женидби. Већ сам мислила да сам успела, и чекала сам да ме занита: коју би му девојку препоручила. Кад ти се тај син дпже и рече с неким патосом: као глумац какав: „Ноштована г-ђо! Од свију, што ми до данас о женидби говорише, вас сам најрадије слушао; али, бар за сад, од те ствари нема ншпта!“ Зар то није грозан човек!? — Бога ми, драги колега, г-ђа Станићка има нраво! — Мени је веома жао, ако се, г-ђа нашла увређена на моју искреност... Ето га! Одмах хоће да троне! Зашто ударате у ге жалостивне жице? — викну г-ђа Станићка. Ама ви се варате, милостива, да ја нећу да се женим. Тиме ми чините мало и неправде, кад то тако отворено иред г-ђицама причате! А!... дакле сад хоћете? Ја нисам ни нре одрицао ! — Реците отворено: хоћете или нећете?