Дело

ЈУНАК НАШПХ ДАНА 23 — Хоћу, госиођо, хоћу! — Но, хнала Богу! Дакле?... — 11Гта: дакле? Коју )1ете девојку? Бх, ви тако наједанпут! Говорите! Говорите! Не може се то тако одмах рећи, иа још пред госиођицама. — А можете их тако оагателисати као: да ни једна није за вас? — рече Станићка и упиљи у њ. •,С, буди Бог с нама! Јесам ја налепио!" — рече он у себи, па настави гласно: — Не устежем се ја што их багателишем. него што не умем да се нађем међу толиким лепотицама! Ја... ја свакој дајем иет из лепоте! Сви се насмејаше. — О, ласкавче! И оиет се извукосте! — рече домаћнца. Верујте! Не умем просто да се нађем! То је као кад уђете у башту пуну лепа цвећа, па не знате који цвет нре да узаберете! — Хоћете да вам верујемо, вама? Ја не знам — мањ да зажмурим! А ја мнслим да гакве ствари не треба жмурећи радити; напротив, треба добро очи отворити. Домаћица се окрете Недељковићу. — Ето, вечито тако! — Па да видите, г-ђо, није то баш ни лака ствар једном озбил.ном човеку. И у том погледу ја се готово слажем с г. колегом — рече Неделжовић. Зар и ви ? Ах, где ли мн је сада Цајка да вас она чује! Недељковић се насмеја. Много би јој то нредило! — рече. Сретен слушаше како тај човек леио н тпхо говори. а опет нешто се у њему бупило нротив тога човека. Он га је мрзио, а сам није знао за што; бар није и.мао нпкаква разлога да га мрзи. Вазда предусретљив, пријатан, тпх. одме-