Дело

КРИТИКА И БИБЛИОГРАФИЈА 503 прво изишла из маее па онда и из виших кругова. Али овоје нозивање без смисла: Грци и Рпмљани само су елемеети историје човечанства. само су моменти развића човечанства, а оно што важи за те моменте не може да важи и за целину. Нропаст Грка и Римљана била је нужна зато што су они бнлп само еволуциони моменти човечапства, што су дошли нови свежн етнички елементи, моменти даље еволуције. да нх наследе: алн како култура човечанствајЈда пропадне кад је оно целина за себе н кад није еволуцнони моменат никакве више једиородне целине? Доиста је немогуће замислити како да цивилизација једном у масу унета п с колена на кодено пренашана, ишчезне. Једино остају два начина: илн да једна генерација одлучи да је даље не пренаша, пли да једна генерација буде неспособна да је даље нримн. Јелте да су обе овс претиоставке пемогућне У Зар није много логичније замислити да као што наш сунчанп снстем нема само једне планете, да тако ни органски живот нпје само развијен на земљн. да тако ни друштвенп жпвот највиших умпих организама ннје еамо на земљу огранпчои. Као што се култура првобитно на земљи па впше места јавила, зар није могуће да се тако исто и живот органскп јаво на одвојеннм местнма у васиони и да се тек доцније нроцесом генерализацнје споји. Баш историски ток људске културе говорп противу материјалнзма; схвати лн се цео свет као систем духовних бића која се налазе на различннм ступњевима развитка, оида нам ништа не стаје на нуг да закључнмо, да судбина човечанства није везана за земљу, да оно има неке више одредбе да цео универзум иреставља једну велику еволуциону зграду свестн. духа н културе. Онда би се еволуција човечанства нротезала впше п даље од еволуције земљине. Алп како бнло да било са тнме, главно је било констатовати да материјалистичка ЈшлосоФија Исторпје није једнна која се слаже са главним ресултатом модерне науке, иринцином еволуцнје. Тако исто констатовалп смо да цпсац није конзеквентно и с потребном одређеношћу извео материјалистичку историјску доктрину. Али не само да писац није успео да у погледу гланне доктрппе покаже конзеквентност н одређсност: његово .је дело н у поједнностпма својим а особнто у нзвесним главним претпоставкама и питањима ФнлосоФије Исторнје нуно погрешака, противречиостп и неодређевости. Да леко бн нас одвело кад бисмо хтелн то до нотиуности пзнетп: мн ћемо се ограничити на неколико примера. Тако на нр. кад пнсац велп да Форме све мање матерпје нмају што су доцннје постале (стр. 11.) он тпме нзражава Аристотелово гледиште на однос материЈе п жорме, које се никако не може сложнти са модерним природњачким схвагањем; кад велн да је Ктика алхемнска Фаза Психологије: кад велп да бнљке немају пндивпдуалности док је пндпвидуалност основни прницнп о1>ганског света пгд. (у пнсца у поједииостима има много п сасвим засгарелнх теорија . На стр. 48 стојн да се нз Металургије развила Геологија п Мпнергиогија: на стр. 19 да се нз ње развила Хемија. На стр. 97 велн ппсац: „код Платопа п Аристотела нојам науке још нпје одвоје.н од појма филосо-