Дело

КГИТИКА II БИПЛИОГГЛФИЈА 505* кона којн управљају кретањем звезда.* Као што се видп писац нн са наоснованпјим пптањем сваке Науке а особито Исторпје пије начисто т.ј. боље рећи, он нема никаквог сталног гледишта о томе. Тако исто писац Је неодређен и у иитању о мотору агенсу нсторпје. о великнм личностима. На стр. 180 стоји: „велики духовп нпсу оруђа свога времена п свога народа, нису израз садашњости, већ су оруђа историје човечанства.“ На стр. 276 стојн: „дух људскп нлјилодннје мпслп. кад је он само одушка н израз свог времена н његових потреба; по томе и генпје само ! се онда јавља, кад је време згодно и зрело. да га нрнмп н разуме.* Стр. 58: „геније није творац идеја: он само Формулише идеје које у Формп тавних преетава и слутњп леже у душн иарода (в. н стр. 72). Непрецизија у пзражавању готово је одлпка нишчева, та непрецпзпја произвађа често и нротивречиостн. Тако на стр. 86 стоји: „Тако ирвобитно мишљење није одвојено од објекта од бића, од ствари: престава је још једна целппа с објектом, од којега се она тек доцннја одваја; гако је н грчка ФилосоФија до Сократа бпла пепосредно потонуће мпшљења у спољни прпроднн објект н чннило је с њнм једну целпну <ово тврђењг прогивречп у осталом ономе што писац даље износп у гл. XVI : тек софисти почињу одвајати мишљење. субјектнвно од објектпвног... Пошто је акцијом духа свога човек се одвојио од природе, ирва реакција духа на прнроду према тежпни њених спољних утисака, било је стварање језнка.*' Излази дакле, да је са соФистима почео човек да говорн. На стр. 44. стоји: „Та наивна матери.јалпа престава замењепа је доцннје мање материјалном, да душа познаје спољне предмете посреством ндеја, које су тачне коиије самих предметаа тек доцннје настало је право познавање предмета без икаквог посредовања идеја.“ Познавање без посредовања идеја могућејесамо као наивно пдентиФицпрање нреставе са иредметом. пначе не. Што се писап ннје јаспије изразио? На стр. 107. стоји: „Поштоје одвајање поједпнпх ствари из нрвобитне оиште целнне иги.го ио извесном сталном реду |даклезаконито), то је ироцес одвајања уношење реда у стварн н њихов живот: одваЈање је ожнвљавање п давање припцина реда стварнма: тек кад су се ствари одвојиле (дакле не и док су се одвајале) настаје принции реда*. Најчешћа је непрецизност иишчева мешање Фигуре са ствари, од те ногрешке киити спнс пншчев. Тако на стр. 62 писац говорн о светлости као фнзичком појаву па на једанпут прелази и на светлост пдеја, шго је само Фнгура. Тако на стр. 138 ппсац говори како је процес згушњавања процес хлађења па наводи као нример п хлађсње душевних (мишљење је охлађена кора осећања) и друштвених појава, н т. д. Тако нсго писац често једну реч упо требљава у два значења. Тако на стр. 1<>0 узима певање у емнслу појезпје н певања: тако човечанство час узима у смнслу резултата нсторије час у смпслу целине историјског човека; Исторпју узпма час у смислу науке час у смислу догаћаја (в. п предговор пишчев, којп је веома курнозан); релнгпју час као веру у моћ разума час у моћ прнроде н богова; нропорцнју час у смнслу довођења у хармоннчну сразмеру, час V