Дело

СТАРА АРФА Ја знам једну арфу иромуклу и етару, ГГрах попао по њој, увила је тама, У некоме замку. на пустом дувару, Недирнута виси, невесела, сама. И под густим мраком, посред мртвих двора. Снивала је прошлост и одбјегле дане, Кадно тецијаше, к’о таласи мора, Живот, пјесма, радост кроз св’јетле дворане. Она бјеше онда весела и звучна... Младо једно момче у заносу своме, Кад му душу л»убав раздираше мучна. Много слатких ноћи пјевао је с н»оме У градини некој. Али једног дана. Суморан н мрачан, пунан бола света, Отури је гневно: „О, стоструна арфо, С невјерницом драгом нека си проклета !

Отад’ виси н јемо. Тек у глухе часе Један бл једи анђб на замак се слеће, И на н јемој арфи мами старе гласе И дубоку пјесму из мртвила креГе. А стотина струна трепере н звоне Кроза мртве дворе и ходнике н јеме...