Дело

д к л о 100 И рањеник тешкп, иод грозннцо.м кпвном, Када те преклпње и кан воде проси : Не дај му пехара руком зшлостивном, Јер он самрт носп! /Кивети ми треба, ал' не да узкивам, Већ докле се снаге још у менн внди, Да ожалим мртве што у ерцу скрпвам . . . Остави ме, иди ! НАШЕ НОКОЛЕЊЕ. (И. ВАЗОВ) Поколење наше леност гнпла давп, Јастој п мраз свуда, посред густа мрака. Надахнућа топлог нема да се јавп, Ннт над нама има благотворног зрака. Путовање наше нема цели своје, Стрмп н неравни јесу наши путп , Немар п епокојство груди нам освоје, Кад у њнма злоба за часак ућути. Мрављим кроком напред нлеме наше греде Не знаш зашто живнш, несвестан о свему, А за тобом чеда потомства тп следе У наслеђе шта ћепт оставити њему ? Вар се стаза твоја за тобом пзравнп ? Зар ти Усуд судбу бол>у не удели ? Зар тп немаш впше ни задаћа славнн ? Зар сем борбе л>уте немаш друге цели ?