Дело

6 Д Е Л О — Да то није производ твоје Фантазије, сер? — осмену се „милорд". — Фантазије! ? Језик нресекао, милорде, а сем тога и аршин прогутај, да бар сасвим личиш на Енглеза. — А како изгледа госпођа? — упита неко од младежи. — Лепота божја!... Златокоса плавојка. Бела као вила... Осмејак заносан... Поглед анђеоски... Паметна... Обучена иросто ама укусно... Струка божанствена... Попрсје — права раскош... Руке — усхићење: мале с јамицама... Ножице... — А собарица каква је? — на једаред прекиде потпо ручнпка, који у усхићењу пребрајаше све лепоте путнице, дугачки дебељушни ветрогоња кадет. Кога ће вам врага собарица? — викну потпоручник негодујући. — Ја причам о њој, о оној дивној жени, а вп собарица! То је проФанисање ! Вама су, види се. собарице у глави... Пи!... У осталом и собарица је поприлична! додаде потпоручник живахно, смејући се. Удварајте јој се. Нека вам је са срећом. — А тп сн, види се, замлатио се у путницу? -— рече .. милорд “ подругљивб. II ти ћеш се замлатнти. чим је видиш. Бадава што си младожења. ..Мнлорд” се презриво осмену и процеди: — Нисам ја тако заљуб.љив врабац, као што си тн. Каква је то путница, Владнмире Алексијевићу ? Од куд је она на једаред искрсла, и где сте ви све то дознали? упита од своје стране и старији ОФицир Степан Димитријевпћ. намерно равнодушним гласом, који је међу тим, са највећом радозналошћу слушао онисивање дивне путнице п у души нрежив.љавао пријатно узбуђење вечитог женољуица. II Стенан Димитријевић, човек од својих четрдесет година. прилнчно уцве.љен лепотом, риђ, с ћелом у највећем јеку, дежмекаст. ]уужна, ненријатна, црвена п од сунца иреиланула лнца. на ком као крма стрчи незграпан нос с бубуљицом на врху, нево.љно оживе. забиравп снавање, дотера достојанствено ознојсну Келу п ноче као какав Дон-/Куан сукатн крајеве уга-