Дело

П У Т Н И Ц А 7 сито смеђих бркова. Уз то његове мале очи, с црвеним од запалења капцима, још се више сузише и превукоше, како обично потпоручници веле, „прованским зеитином,“ а он младићки испупчи груди, давши тако себи слику неке врсте бурета. Ствар је у томе, што је Степан Димитријевић, иначе одличан у служби и добар и у огппте скроман човек, пмао једну неопростиву ману: сматрао је себе за преко мере саблазњивог човека и мислио је да се допада женскињу. — Сад сам путницу видео код консула. Долазила је к њему са собарицом да визира пасош... Био сам јој представњен и говорио е њоме... И капетан је тад био код консула. Али, господо, и наш вам је капетан... — 1Пта?... -— Обешењак! Бадава, што има трбушину, што је отац породице, сав се растопио, па само тепа... Пи налик на онога свирепога човека, какав је обично за време аврала (општег рада на броду). Развезао му се језик, па облеће наоко.то као мачак око навлаке... Чак се и консуловица смејала... А кад га консул замоли да прими госпОђу на брод до Хонконга, радо приетаде и бајној плавојци стави на расположење своју кабину... А она, као царица, једва приметно климну главом. — Јесу ли Американке, шта ли су? — упита радознало старији оФицир, који је с муком говорио енглески. •— Какве американке! Праве правцате рускиње. московљанке. И као за што би капетан иримио Американке за путнике. Ова вест још их је више раздрагала. — Па од куд оне овде, у КалиФорнији? — Ствар врло проста. Лепа плавојка била је за једним Американцем, инжињером Кларком. Тај Кларк био је у Бусији неким послом, где се упознао с руском ленотицом, у коју се, наравно, и заљубио. Она, ћерка неког ђенерала, тск што ]е била сврншла институт, од своје стране заљуби се у Американца, венча се с њиме и отпутују у Америку. С њима