Дело

‘22 Д Б Л 0 — Како сте ви... несити! Мало вам је што се на копну заљубљујете, него хоћете и на мору! — примети дедо смејући се. Колико ћете супарннка иматп! Постаћете љубоморни један на другог. — Она ником неће поклонити пажње, дедо. — Онда ви ћете свн побеснити. Упамтите што рекох! Цветков је се већ весело смејао н, елушајући „деду,а заборави „рибање” код капетана. него једнако гледаше у сат. У то време у салу уђе Пгњатпје Афанасијевић у новом оделу и чпстој кошуљи с некаквом чудноватом вратном марамом, очешљан, налицкан н обријан. -— Браво, Нгњатије Афанаспјевићу. Прави младић! кликну Цветков. Још ће се путница заљубити у Пгњатија Афанасијевнћа! — рече неко. А нека се п заљуби ! — рече мирно Пгњатпје Афанаеијевић. чему се сви насмејаше, н иохита те седе за сто, јер, како изгледаше, било му је необнчно у новом оделу, осећао се као сиутан. — Чамац се примиче, господо, викну дежурни оФицир кроз отвор с крова. Сви јурнуше из сале на кров да впде путницу. Дан бејаше дивотан. Врућину је разблажио лакп новетарац. Користећи се тиме, капетански чун је, мало наерен. нримицао се клиперу са разапетим једрнлима као чигра промичући испред крма и носева многобројнпх бродова, којн су етајали у Сан-Францишком пристанпшту. Сви се догледи унерише у чун. Једини само .Стеиан Димитријевић, желећи, као старијн Официр да покаже солидност, шетао је по палуби с привидном равнодушношћу, нотресајући с времена на време бедра п неуморно сучућн бркове. Ннје баш шппта особито ! —процеди „милорд“, одвајајући доглед од очнју н старајући се да се иокаже равнодушан у овој прилнци, равнодушан спрам свега у свету, као што н доликује, 110 његовом мишљењу, правоме енглезу.