Дело

502 Д Е Л О а,ш поред ње нма и другпх. Г. Савић не доносп тачан еуд нп о радњи, тако он за њу вели да је „жива. делање одрешпто*. То, опет, не сгоји. У делу које броји 159. страна пунога текста, впде се само неколика места за ко.ја се може рећн да су ,радња“, док је остало голико радња колико сс бледо извучене контуре поргрет. Зар је радња нрва појава, први чин? Зар је радња, да узмем најјачгт доказ г. Савића, и сама саборска сцена, коју г. Савић, за г. Ђорђевићем, толико хвали ? Зар су радња манасгпрске сцене које г. Савић, опет за г. 'Борђевпћем , хвали ? Најзад, као носледњп доказ да Стевановић није драматичар, потврда сс врло дугачке сцене. Таквих је сцена врло много: нпсу ретке сцене са но три, четнрн, пет листова пунога тексга. ОвоЈесамоје тачке гледпшта са свнм објашњиво. Стевановпћ је уиотребно све и сва, рекао н што треба и што не треба да Вукашнн буде шго ужаснији , а Урош што ,жалоетнпји“, дакле не да С1Вори драму. Вндели сте мпш.Ђење г Савнћа које сам ја прегресао. Право је да покажем како сам сто.јим према Стевановпћеву делу. Мо.је је мишљење са свим друкчије п, надам се, ближе истпни. Драма, тај најнознијп ноегски производ човекова духа, тражи много шго-шта што један младпћ нема. У Стевановнћа, младића, нема толико озбиљностн , толико такга, толико чФплпстарства“ најзад, да може битп драмскп ппсац. За то његово дело п није драма, што ја баш н ие жалим, јер бн ме вређала, алн зато његово дело носи друге особнне, које су одлика пишчевпх година, пншчева доба. Нека се г. Савић наслађава драмом; ми ћемо уживаги у оннм младићкпм речима, младнћкој бујносгн, брзини, мп ћемо уживати чак у драматпчким иогрешкама, јер су природне и врло лепе. Нека се узме н. пр, ирва појава нрвн чнн. Ол ! то је гако лепо, тако нријатно човеку чптатн те речп, које су ирпјатне бага зато што нпсу нз.чајсторисане, зато што осећате топливу младићког жара. Да је то само одушевљен , даровит младпћ не венггпк, мајстор, доказ су и оне сцене у којима су његова лица нзрекла све оно, шго бн сам Стеваи Стевановпћ рекао. Таквн су говори: Урош; четврта појава, други чин, Марко: прва појава, трећи чпп. Штега за једву врло лену и симнатичну тему ! 2.) Јован Стеријин Поповић ^хумор у књижевном му раду“). Гешавајући пнтање да ли је Ј. Ст. Поповић хуморнста илн сатирнчар, I'. Савић дотиче се и осталих његових радова. Задржаћемо се само на иеколнкпм, најважннјим местима г. Савићеве раснраве. „Ј. Ст. Поповпћ, вели г. Савић, усвојпм шаљивим играма прпказао је свет и прилике у њему онако, како су у ствари... он .је дакле и своје комедије н своје реФлексије вадио пз жнвота народног*.1) Даљевелп: ,...морамо се од свега ') в. стр. <Љ. „Слике и Расправе"