Дело

20 Д Е Л О Након подужег тајца, запита је он, а глас му је дрхтао: -— А о људима шта мислите"? — Како: шта мислим!“? одврати она мирно. — То јест, какви вам се донадају? Радмила зажмури и рече истим гласом: — Мени се допадају само озбиљни л>уди. За тим га болећиво погледа и додаде: — Ви сте озбиљан човек! Емил скочи и узе је за обе руке. Био је ужасно блед, а очи му заводнеше. Девојка, сва румена, устаде и прошаита: — Дакле... ви ме волите ? — Ох! учини он привлачећи је на груди... Ходи! Ходи! Она се истрже и стаде викати: — Мајка! Мајка! Удовица упаде. Очевидно она је стајала иза врата. — Шта је, дете, за бога!? Радмила јој се обеси о врат: — Проси ме г. Поиовић! Жена зину и остаде тако за тренутак. па ватрено загрли кћер и стаде је љубити, па се истргне и загрли Емила. Најзад јој се отпетља језик: — А, дакле, тако лоиовн једни! Дакле, тако, нспод жпта. иза леђа старе Марије, а!? чекајте ви само! Онда их опет привуче к себи. обоје заједно, те нх стаде грлнти и цмакати. У исти мах станише се пред њима Милан и Аврам. Деца нису знала куда ће ногледати. Радмила рече брату: — Та шта си се скаменио ! Пољуби се са зетом! Емил, који изгледаше као месечар, сагну се и пољуби се са малим, а с Аврамом се рукова. — А сад идите, зовнте Зору и тетку Ружу! Кажите пм, шта је! Нека одмах дођу? нареди вереница. — Ја не бих! једва одговори вереник. — А зашто не, брате! рече благо она. Ми смо одрасле као сестре!