Дело

28 Д Е Л 0 И мач крвави српскп, кад је оштрнцом љутом Брао побједнп ловор с обала трнју мора; У храму српске Славс, пред статуом Слободе. Слободна српска пјесма, сплна ко свучна звона, Када грм.ваше громко из грудн мплпјона. Нег причу пуну туге: како једанпут давно У давна и сура љета рнјеке румепе крви Носећи снлне вале стигоше некада тамо II сурваше се журно у амбнз дубнна мрачних. Оне ношаху тада јуначка мртва тпјела Шлемове с чела мртвнх и штнте н ханџаре, Оклопе размрскане са грудп раскрвљених, Раздрте заставе златне н копља изломљена II једну скрхану круну... II њене алемове, Смарагде п рубине, расуше с хуком страшпом У вале сињега мора. 0 чух суморну прнчу О .једном пољу тужном на ком се двнје војске, Ко два вихора љута сретоше бјесомучне; 0 једном издајнику чије паклено срце Једном отровном капљом отрова силне војскс II преби скпптар моћни, — и један узвишен пород, Божанску борбу што је за свето нме диг’о, Скрха у таму јада и срамно робовско нго. Ал бич огњени пуче којнм у часе тихе Бог мора бесконачног валове успаване Из сна дубоког буди... и тиха нучина плава, К’о узаврела лава, ускипн разјарено ; II нме издајппчко, споменув гласом тешким У мутно пебо диже валове горостасне... А прича давнпх љета утону прекпнута У страшни хаос вала, гласова из дубине, II хуке вјетрова силних... Ла вндјех пучином дугом Маље румене крви по дпвљим таласима, II један буздован тешки, како пскаче силно Да се трзањем отме окову снњега мора, у чије поноре паде, бачен јуначком руком Некад с Урвине мрачне. II небо, ваздух, море, Ко да стократним гласом разлама громки одјек, Одјек страхотне клетве, којано стнзаше вјечно Жубором хитрпх ријека из пустих долина оних Гдјено је уцвјељен народ зборн удесу своме. П налећ кандила чиста над гробљем Слободе своје