Дело

30 Д Е Л О Спутан, нз жалосног пга, кликне синове Силног, Потомство нроја давнпх, — њип одзив грмнутп неће!... Са хладних обала Рајне с широкнх обала Нада, С пољана Кенпгреца, ужаепим пр’јекором својнм Јекнуће гробови свети, јекнуће уморне костн Расуте иатничком смрћу у тешкој. очајној борби Под стјегом туђнна мрских, за славу злотвора својнх ! Небројно нотомство њнно неће нренути поклич, Кад дјеца дјечнце наше кроз мукле србпњске горе Ррмну слободну пјесму, химну спасења милог! Нит ће се скуппти дичпн у лугу дубоком српском Кад жртва мнрисна илане нред светим иодпожјем чнстим Бога отаца наших.. Пјесник ће суморни само ЈКалосном тужаљком харфом оплакаг' путеве ваше, II Гениј народа вашег са старе свештене Пећп Јекнути звонима светим у српско дивотно небо, Када наш слободни пород у јутро нразнично своје Стане, гдјено се тамјан и блага измнрна диме, Гологлав, ногружен, с.јетан, да ваше номене нме.. ИЈЕСМА ШЕСТА Пјеспиче, стани овдје ! За духом неспокојним Што луташ дугим свјетом, немоћан да му сапнеш Гпгантски полет његов пз спона раскиданих У блажено нространство чаробног царства оног У ком се људство слабо до силе богова страшних Днзаше за идејом ! Што мрачан упиреш ноглед У таму вјечне мијене у мутну истовјетност Падање непрекидно с повратком гдјено живи, Да жудним разазнаш оком свјетила којих неста, Но трагове сунчане којима вндиш и сад, Гдје зраче светим сјајем небо стољећа давних! II тп што рониш поглед у амбиз људских страсти Амбнз грехова људских што га усадн небо У грудп самртнпка, тражећ да познаш туде Побједу пајсветију онога што ј' божанско Над оним што је смртно ! Што с бурном жудњом хиташ У смртној људској груди, робињи смрти, м’јена Њенога светога Творца да видиш олпчена !... Стани међ горе ове ! Гле ону мрачну кулу Мјесто мрамора хладног зпдану лубањама !