Дело

ПОЗОРПШНП ПРЕГЛЕД 485 као Вагнерове Валкирпје кад чују за пресуду Вотанову, с нстом писком, алн још мање складном — жене Вукосављевих четника, које у чудном жагору, у вагаарској грајн, казују да је Вукосав погинуо, да су му псн нашлп труиину, и да му је глава однесена да кити колац под Удбпном; најзад, пз разговора пређу у преппрку, у свађу, у бој, којп, узгред будп речено , траје врло дуго. „Велпка удари Перунику иреслнцом, Иеруника њу за кике, све се жене побпју*, а у урнебесу њпхову, кроз цпку п врпску, „чује се само како се срамоте": „Ха, погани !“ — »Ха, опајгоро!* Овоме ко зна какав бн бно крај да не наилазе мужеви, четнпцц Вукосављеви , од којих једап внкне : „Бјеж'те жене!“ на што се „жене препану и врпштући разбјеже куд која.м — Овај прнзор је иисац лепо смислио. Пошто нас ове трпвиалне жене ослободе свога. црисуства, долази Гордана. Из очнју четпика, пз њпхова ћутања, она прочита да пм је њихова чеговође нестало. Она онда почпње, оном познатом. бпзарном дпкцијом нз Максима ЦрнојевиКа, с лажннм патосом, с подигнутпм и несносно плачним гласом, с рукама које пе знају шта ће, с уилаканнм очпма и онакаженим устима, с много метаФора п пграња речи, своје јадиковање. Прилазећи једном по једном, она говори : „Клко, Марко, соколе? Тд немаш ништа да мп речеш? А тп, Лабуде мој бнјели, хоћеш ли ми ти проијеватп? Тп мучпш ка’ п остала твоја бијела својта. Ни тп, мој врани Гавране? Кад бпјеле тице не поју, да лн ће се црна смпловатн? Но немој, немој! Ти би гракнуо страховито! Хај ћа! — Вндоје, мој Впдоје, мој очнп внде! Тп сн га видио, је л’ да си га видио? А да ко ће впдјети ако пеће Видоје! Ако га Впдоје нпје видпо, тада нема впда, нема свијета, свуд је мрак — мрак — мрак! (Посрке арема Милану).и Ношто се четнпцн, вртећп главом п показујући прстом на чело, разнђу, н Гордана остане сама, она седа на седиште уз брест и унезверено гледа у нростор пред собом, рукама расејано пниајући око себе. Под руком осети нреслицу, коју једна од малопређашњих жена бејаше ту заборавила. „Што је ово ?“ II преслица јој се, у њеном заносу, учинн као „дијете, мало дјетешце повпјено.1* II сад, сетивши се да јој је мужу увек жао бидо што досад није повила, она наставља : „А да сам, што би јадно дијете? Зар да слуша кукање и запјевку мајчину, зар да му се млијеко мајчнних грудп разводњи, зар да му се мајчина храна насолп сузама мајчинпм? (ГрлеКа ареслицу ко.о дијете). Не, ни дД Бог. Мајка бн стегла срце, мајка бн уставила сузе, све би их гутала, само да чеду свом не оштетн млијека: а моје чедо, мој соколовић, пије, пије, сиса, гута млијеко мајчино —! — То, млијеко? Не, сине, ако Бога знаш! Мајка ти је бона, јадна, чемерна, отрована. То ннје млијеко, то је јед, отров. Не отрова, сине, не отрова! (Баци ареслицу). Куку! Куку! (Пане онесвијешКена на сједиште уз бријест II кад долази Михат, ова иростачка реторнка, нека нам је донуштено назвати је тако, са сво.јим извешталнм Фигурама п својим напрегнутим тоном, наставља се...