Дело

484 Д Е Л 0 ствене разлоге са којнх Вукосав удара Гордану ногом ? Немојте их тражити, њнх нема. Гордана, са које ми очију не скидамо, прпма, међутим, ударац стојички; и уопште схвата целу ствар много мирннје. Погодившн да је на сметњи, она се уклања. Нролазећн поред Михата она га „иогледа попријеко“ и, с једним детињим покретом срдитостн , прогунђа још кроз зубе : „Уклетво једна!“ Затим одлази да мужу спреми што му треба за пут. „Видим , вели , да ће у чету ; морам наћи којн златник да му тутнем за пас.“ Богобојазна је душа Горданина ! Но ако је Гордана примпла ту ногу тако хладно, има неко који ту ствар схвата мање равнодушно. II као у стварном животу нгго се често дешава да се у некој прилици лепо покаже онај од кога смо се томе најмање надали, тако и овде витешку улогу узима на себе бембер Михат. На ова.ј ударац, он узвикује, за себе у осталом: „ИГто чиниш, нееретниче! Зар ногом? Сад нема милости, сам сп се заклао." II Михат онда вади и предаје своје пнсмо Вукосаву. Плсмо је од Марка, нрвог четпика Вукосављевог, којн му јавља да је допао тешке тамнице код Алил-бега Бојичића н да евоју главу меће њему, Вукосаву, на душу. Вукосав на то (да скратимо) наређује да му се спремн коњ и оружје, па ће одмах с Михатом у чегу. У том тренутку долазн Гордана с кесом поваца; тутпувши је Вукосаву за пас, она га упита: „Заиста полазнш, Вукосаве ? У чету? Хоћеш ли брзо дома ?“ — „Не знам, невоља је.“ Гордана тада навали да и њу поведе еасобом, и „хвата га за раме“; али је Вукосав отисне и, рекав јој збогом, одлазн с Михатом. Гордана врпсне за њим: „Вукосаве!“ затим падпе, заједно са завесом, ннчице на земљу. У другом чину, Вукосав је, издајством Михатовим (нисмо је било лажно) сужањ Алил-бега Војпчића, п лежи окован у његовој тамнпци, из које ће на курбан, на колац, на најстрашније муке. Писац је , дакле , хтео да освета те суклате нспадне изузетно црна п нодла. Позорница опет представља Вукосављеву кућу. Пред кућом седи Михат, нрерушен у гуслара (овај власуљар злоупотребљује своју вештину), и гуди уз гусле. (Ви ћете нам рећи да је Михат последња лнчност коју сте очекивали затећи у овом тренутку пред кућом Вукосављевом , и да је гуђење послсдња ствар која је Михату могла пастп на памет, и ми вам то нећемо оспорити; али комад нисмо писалп мп, но г. Костић, који је однекуд држао да и овога пута у његову комаду треба да има један интрпгант, да тај интригант буде прерушен у гуслара, и да тај гуслар чинн и трабуња којешта. Носле подужег мудровања, како га Михат назива, Михат нам каже напослетку да се опет покајао. „Залуду Михате ! Залуду твоје мудровање. Ти знаш лијепо да си учинио зло, ти нијесн дошао да одмудрујеш свој гријех , но да га покајеш. Али како, како?“ Он свој говор не довршује, јер у то се иза позорнице зачује граја женских гласова. „Михат се тргне“ и пође на лево, а на позорницу бану,