Дело

ПОЗОГИШНН ПРЕГЛЕД 483 шаренн: она плаче, плаче н мази се, мази се п пада онесвешћена, нада онесвешћена п „ветријој траг.* Њен говор прате одсада оваква сценичка упутства: — аолети му на арса — мази се — иане онесвијегиКена на сједиште — аане јецајући Михату око врата — аане несвијесна аод бријест клекне дижуКи склоаљене руке — п тако даље... Гордана ! Али, очевидно. то више не може бити она малопређашња Гордана, она присебна, мирна, озбпљпа, стамена, јуначна, достојанствена, чврста, крута, горда, дрска Гордапа коју нам је писац онако вешто представпо прн њеној првој појави! II, впше још, очевпдно је, кад боље погледамо, да нам ппсац њу и није тако представпо; да он није ни имао намеру да Гордану тако оцрта, п да смо се мп пзвесно преварили кад смо горњи прпзор онако протумачнли. Јер горњн призор пзноси свега једно десетину реди : он ишчезава у целом комаду; он је тренутак у целом трајању, један миг у свеколиком понашању Горданпном. Одмах прве речи које долазе иза њега. одмах непосредно најближи покрет њен, впдели смо, утерују наше тумачење у лаж. Нп с мало, дакле, ни с много наше помоћи, тај призор нпје могао значптн (ван случајно; а случајно је случајпо) оно што смо мн у први мах билн помислнлп. II да наша оцењивачка дужност пије тражила да поменемо све своје важније утнске, ми смо моглн тај прпзор и не помињати. — Констатовавши то, пођимо даље, и наставимо анализу комада. II пођпмо брже. Еле, на последње Вукосављеве речи, Гордана се бори с плачем н полази. Вукосав на то постаје милостив п сам , и мекпм гласом заљубљенога баритона правда се („Нева, Горде, није ради ириговора, ни да Бог“); затим племеннто поцеиа нринцнпово писмо, залогу Горданиног блага. Гордаиа потресено викне: „Ву-Вук-Вукосаве!“ па како је Вукосав у том тренутку „бацио комате писма, ширећц руке“, она му „полети на прса“, узвикујући: „Мој војно! Драги мој!“ Тако у загрљају затиче нх Мнхат. Михат долази да се свети, кпван п једак. „Виђн. голуб н голубица ! Како се кљују! II не мисле на замку што пм се меће.“ Но у другом треиутку, ношто пх је гледао загрљеие, у њему, шашавцу, нешто објужи, п он се расплпне од мнлбте : „Лпјепо је, вели, и видјети, а камо ли чинпти ! Штета би бнла растављатп нх. Кад бијах днјете, шћах бити дјецу која бп плашила или хватала тпце кад се расту. А сад ја кренух да хватам и растављам људе...!“ После ове орнитолошке успомене он се сасвим раскаје. „Михате, Михате, то није иоштено што сп наумио. Грехота, срамота што си н један час помислио. — Но кад сам већ овдје, да му се јавим.“ II онда нм назовеБога. Гордана се тргне: „Ко је то ? Ју, ала је грдан ! Рецн му да одлази!“ На то Вукосав: „Виђп Мргуд! Оклен ти, Мргуде?“ Па кад му Михат одговори да долази из дружине, оп му одврати: „Па што“—, и „нође к њему“. Али га „Гордана ухватп за руку, као да му не да, а другом руком махне на Михата: — Хај’ ћа.“ На то је Вукосав „удари ногом“. „Муч ! вели“Тако он; а ви усидахнрепп тражите разлоге томе ударцу, тражите тајан-