Дело

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛ.ЕД 487 овога змпјоглави доведу пз Беча. Затим, кад Алил. буде како ваља прпиремљен, доћи ће Гордана, ирерушена у пашу змијогдавнх, и новешће, у име султаново, Вукосава у Стамбол, — то јест кући. II кад се завеса диже за трећи чии, ми смо у Удбинп, код Алила. Позорница иредставља богат и велики трем у његовом двору. По трему, овде онде, мнндерлуцн, ћплпми, ц т. д. У дну великн прозор од снтннх окана. Хвата се сутоп, и Алнл се прашта са својпм гостима, који му одвраћају иза позорнице. „У здрављу! — Л.аку ноћ!“ Алил, пред којим је Михат баш сад причао своје приче о исоглавима н змпјоглавнма, изгледа забринут и надгледа да лп му кључар добро затвара врата. „Стави нријеворнпцу!* вели. Затнм се враћа на миндерлук и, замишљен, узнма лулу. То вече треба да дође Гордана. Она је заиста са својим змпјоглавпма, Вукосављевпм четницима, негде у заседн, п чека на уговоренп знак. Михат, иестрпљив да уграби згодиу прнлику да да знж, тумара по соби, и запиткује сваки час Алила. Овај, коме данас није до ћаскања, одговара расејано п кратко. — Што велиш, беже? да пх ја пе препадох својом причом, ови шћаху остатн на ноћишге ? — Шћаху. — А згодно лн је досјетих? — Те згодно, После кратке почивке Михат наставља: — А богами, беже, већ мрче. Да уиалимо луч? — Упали. Почивка. Михат опет иадовезује: — Много су ти гости задимили. — Много. — Да отворпмо прозор? — Отвори. — Да посвпјетлим господи док не прнјеђу мост? — Дела, дела! Михат радосно истури луч кроз прозор — јер то је бно уговоренп знак — на се онда враћа, п наставља разговор с Алнлом. — Збиља! Алил се јако тргне: — Што бн ? — Је ли ти још у животу онај хајдук? — Вукосав? Што ниташ? — Што пптам ? Тешко тебн ако си га погубпо! — Не Лудуј, море. Кога се тпче што ћу ја чпнптн с мојим робом! — А цара? цара у Стамболу?