Дело

488 Д Е Л 0 И ту му Михат каже ону тобожњу султанову заповест о заробљенпм хајннпма коју горе поменусмо, додајући да ће свачега бити ако нанђу змнјоглавп, па чују да је он сам ногубио каква роба. Алил, поплашен, нма овај диван одговор: — Хвала Богу, још је жив. Па онда, правдајући се: — Ннјесам знао, Бога ми. За цара и ја ћу погинути, а камо ли куд се дпжеш? Михат, нестрпљив да видн да ли идс Гордана, отишао је на нрозор; а Алилу каже: — Хоћу да видим. Бојим се да та страхота не дође док сам ја овђе. Па онда, с прозора, неспокојно; — Као да се нешто нримпче... Алил устане на поге: — Је лн, Бога ти? — Михат онда, као ирепаднуто, тргне се с нрозора, на викне: — Ево их, Бога ми. Но сакриј ме, беже, ако Бога знаш! — П ја бих сс сакрно, мој Мргуде! У то се зачује лупа на вратима и вика: „Отварај!“ Михат викпе, држећн се рукама за Алила: — Не отварај, мене је страх! У нстом тренутку чује се ситан звекет разбијеног стакла и, кроз разбијен призор, насред трема, падне топузина. Врата подворна ирсну; из једне собе нагрну поплашена чељад: Алилова мајка баба Мера, Фатима н Зулејма његова жепа и сестра, Омер и Мемед његовн малн снновн, Златија његова братанпца, Кумра његова мала кћи, којп се врнштућн и јецајућн стану купити око Алила, за кога се држи Михат. Жена и деца Алплова иокушају да се заклоне иза Алила, но Алил их гурне нреда се, те се свп заклоне за бабу Меру. Алил, внше мртав но жив. говори којешта: чБјеж’те, дјецо; бјежите, жене! Шта ћете ми ту ?“ Улази Гордана, преобучена у пашу, у богатом оделу. У собн настао тајац — само се чује дечје јецањс. Гордана ступи два три корака на позорнпцу, обрне се на с.е, махне руком као усгављајући ван нозорнице своје змнјоглаве, и сикће: — Сиса, соса, сасу, сиктала, ћа ! Затим, окренувши се оној гужви од људи, жена, и деце, у .једном куту собе, викне: — Гдје је домаћин? Гдје је домаћпн, или ћу овај час пустптп све моје делије на вас! Алил најзад излази пред Гордану п, дркћући од главе до пете. каже јој: — Че-че-сгити пашо! Опрости, но ми смо се нре-препали.