Дело

ПОЗОРИШНИ БРЕГЛЕД 489 Ово је можда најлепша реч у целом комаду: Алил у своје оправдаи е није могао ништа глупље измпслптн: у исто време, и ништа звачајнпје. ни за себе ни за свој страх. Уопште, овај шаљпвн призор, о коме смо помињали још у почетку. најлепше је место у комаду ; и боље још, место — нећемо да кажемо по пзузетку, то ћете вн самп видетн — место доиста лепо. За време овог прнзора нмали смо једно четврт часа праве. нстинске .забаве. Алил који допушта да се тај покор чини у његово.ј кућп, његов страх, Михатова приклапања н обешењаштво (Мпхат је у овом чнну сасвим други човек), онај занимљив метеж о доласку Горда нпном, сам Горданин долазак, жпвопнсна средина најзад, све је то било прпјатно чути п видетп. Додајмо још. као што је право, даје прнјатном утнску доста допринела и разумна п заннмљнва пгра г. Тодоровића. Осгатак овог призора и комада постаје опет нејасан илн незанпмљив или у нескладу с општим тоном комада. Гордана наређује да јој се доведе роб, да впди да ли је добар за курбан. Кад јој доведу окована Вукосава. она га немплостпво удара топузом. Мп пнсмо бројалн, алп се опа нзвесно једно десетпну пута залеће на њега, и свакп пут га удара с новом жестнном по неколико нута. Ово ударање постаје фпзички несносно. У исто време, остављено пам је да нагађамо разлоге за то ударање. У народној песми Гордана удара Вукосава да се не би издала иред Турцима; у комаду изгледа да га удара нешто ц због тога, али више из љубоморе, што га је мало ире иоменута братаница Алплова храннла и приликом тешила у тамницн; али то није јасно казано. Осим тога, вероватно је да га бије и за ону ногу у првом чину, закојује кнвна на свога мужа откако јој је Михат објаснио неумесност и суровост ионашања Вукосављевог. Како му драго, то ударање траје врло дуго п отеже иризор, којц и иначе изгледа празан и незанимљив. Гордана најзад одведе са собом Вукосава. 3" иоследњем чину, ми смо на једном зараванку близу Осгрвнце, на нуту у приморје. Гордана је још ирерушена у иашу, и њена срџба иротнв њеног суровог мужа све је већа. (Заиста! оно што се догађа у душн ове нзвнтоперене дивљаке осгаће нам до краја необјашњено). Њу они силни ударци топузом нпсу још задовољили; и она Вукосава меће нн ново и тешко искушење, ирема којем су малоиређашњн буздовани само дечја игра. Вукосав лежи под једннм грмом н спава. Гордана му прилазп „бијући га ногом*. Кад га пробуди, она га уиита шта је снивао. На његов одговор, да је снпвао да је дома, код своје љубе, она се насмеје. „Остави, море, каква те љуба сад ? А зар не мислиш, болан, да се иреудала ? Ала сн сметен, мој робе! — Преудала ? Горде ? Моја Горде? Не, не! Никада. Моја љуба, моја Гордана? Не, не! Боже сачувај! — А да колико си тамновао? — Не знам, ваистину, а биће по године. — Па зар да те жена чева ио године ?“ Она га тако мучн још неко време. Најзад му каже да ,је у Турака обпчај да осуђенику с којпм се