Дело

8 Д Е Л 0 На оваку молбу, тетица би се до сад пренула живо , п одмах стала намештати велпку, испрљану п нзобијану лутку. А сад само ћути, и као да сања, и у сну гута некога жудним погледом... Шта је ово?!... Коса пође тетки, иа тек застаде... Нриђе малом сточићу, на коме је мало пре понамештала своје мале играчке. Обрте главу тетнцн н гурну сто... Зазвонише н залупаше судићи од тенећке , а тетица само нервозно мрдну раменом и још жудније наже главу напред... Севнуше неколнко секунада. — Тетице!... врисну дете одједном. Тета се већ беше прибрала. Трже се на врисак и скочп. Гледа некако збуњено, као кривац, али у дубини саме зенице сија срећа бескрајна, невпна, пуна неког новог, живљег, озбиљнијег значења... Дете се збунило... Али зар је тешко умирнти расплакано, ожалошћено мало маче?... — Воле њу тета... срце моје! М врућн, узбуђени, нервозни пољупци падају на обрашчнће детиње, утишавајући, реко бих, подједнако обоје заљубљених. . . 11осле два месеца тета, опет у одређено време истрчи на вратнице, осврћући се бојажљиво да је ко не опази. Дете заиазп баш ту плашљиву опрезпост, иа стаде и само истрчаватн до вратннца, п кроз одшкринуту половпну гледати шта с<* то збива на улици. А оно баш нпшта! Тета иостоји мало, клнмне главом некоме ко јој се јави, после гледа позадуго све на једну страну... II онда уђе у двориште весела, и очи јој оиет, онако нсто као пре на прозору, севају чуднпм, запаљивнм огљем... Ама баш нншта друго! Дете је врло марљиво пазпло... Мосле иеколпко дана дете опази, да све један исти младнћ пролазн баш онда кад тега нзнђе. И он се то редовно јавља тети. . Ч