Дело

ЉУДСКА НЕСТАЛНОСТ 9 Али какво је оно лице?!... Леп је, млад, танкп црнп брчпћп, алп гледа збуњено, уплашено... као калфа њпхова суседа бакалпна, кад га оно потераше жандармп. Јест, баш псто онако, сећа се!... Само је онај бпо зелен, блед, а овај се црвенп као Зоркпна доња сукњнца и . . . гле . . . што се онако спотпче ? . . . Дете шмугну кроз вратнпце. — Тето... гле како^се онај спотпче! Ха-ха-ха... Тета јој поклопп руком уста, а главу носи све за онпм смешним младићем, као што Коса некп пут пратп очпма за нимљпву сцену на улпцп, која пролазп крај њена прозора. — Ено, окренуо тп се!... Јавља тн се, Вога мп!... — Мир, маче... није мени! шапће забленута тетка, климајућп п сама весело главом. —- То он, знаш... Марици. Ено је пред каппјом. — Нпје. тетпце, жпва ми тп! Баш сам видела како те погледао... А Марпце нема. — Добро... Кад ја лажем, онда... — Јесте!... Све како тп кажеш... слатка!... „А баш сам добро видела!“ мпслп Коса. 1Пто ли то тета крије од мене? Да лп ме више не воле? Илијешто друто?... Морам дознатиЕ... И дознала је брзо. Младпћ стаде застајкпватп пред вратнпцама, поче некакав плашљив шапат, пзнајпре кратко, а после све дуже. Једног радног дана, пре подне, тетицп паде на памет да прошета по парку. Сестра је пусти са Косом. Беше јако узбуфена... — Маченце .... кад дофемо у парк . .. хоћеш да послушаш твоју тетицу ? Дете је погледа чудно. Не рече ништа , али му живе и радознале очп говораху: — Зар још питаш ? — Наћп ћу тн лепо, заклоњено место , па се ту пграј. Ако ме впдиш с кпм, немој ми прплазптп, срце моје!... — Нн са онпм, што се саплеће ? Девојка се збуни... Оћута, па онда наставн: