Дело

КРИТИКА И БНВЛИОГРЛФИЈА 151 хватн, после Србије, .још и Бугарску и нагае земљс у Угарској и Хрватској). Прејамник Бјелановићев, нови уреднпк „Српског гласа“, Александар Митровић, сарадник нашега „Дела“ штампао је пре некопГвремена прву свеску својс књиге „Са Влтаве на Нишаву“, у којој такође почиње са Чешком па ће наставитн и завршити са српском земљом на границн Бугарској. Митровић је нутовање почео одласком у Праг на прославу Палацкога. Колико су овака путовања корнсна, а за иолитпчаре иреко потребна, не би требало спомињати, кад се ово не би ппсало у месту, одакле на Налацкога славу и први словенскп новннарскн конгрес није отншао не само ниједан новинар пего и ниједан човек. Да се у тим приликама може ухватнти многа значајна веза, добити много корисно обавештење, стећи души много што шта од чега ће видети користи или црнсти снаге у даљпм борбама јавнога живота, — сведоче, многим својим странама, и те две књиге. Али оба уредника „Срискога гласа“ хтедоше да корнст не остане само њихова, него даје, поред њих , впде и читаоци. А Србин доиста где год бно, а највише у крајевима, који су још под туђим властима, имао бн врло много да се користп лоуком како су Чеси у овом веку извршпли свој народни препорођај, а највнше бп могао научитн од чешкога рада на просветном и прпвредном пољу. Кад све то кажем, тпме сам уједно најтопли.је нрепоручио чптаоцима књнгу Митровићеву. У овој је првој свесцп на иеколико првих лис/гова (с. 1—10) путовање до Беча, иреко Загреба и Пешге, са неколико цртнца о загребачким Србима, а све остало иде на Чешку , управо на Златни Праг. Од тога је велнки део заузела ирослава и ппшчевн прашки утисци. Али има и другога. Нарочито има много, као што јс и у Бјелановића, нсторискога ириповедања. Особито се пнсац доста задржао на чешкој ирошлостп до чсшкога Косова на Белој Горп (1620). За тим има прилично исторпско-археолошких података о Прагу и о знатним зградама у њему. Знатан део говорп, разуме се, о Палацком и његову добу. На против у књизи нема много о даиашњој Чешкој. За то истина не можемо кривити писца. Псториски се одломцн могу, без великих средстава, написати лако и седећи у Задру, а овога би ради требало поседети мадо у Чешкој, за шта јамачно први Мнтровић не бн био с раскида. Хтео сам само казати читаоцима шта има у овој књизн. Исто тако нема у њој много ни о историји чешкој носле Палацкога. Мсђутим је у нас н до сад впше писано о старој историји чешкој (споменућу Бјелановићеву књигу). За тим смо приликом ШаФарикове стогодншњице па сад о Палацком опет добили нешто о првој поли нашега столећа (споменућу оио у „Детогшсу Матице Српске“, иа у „Делу“, колико о ПГафарику, од Вл. Малнне, толико о Палацком , од С. Томића). Али иишта опширнн.је немамо о новој исторнји чешкој после ШаФарика п Палацкога, као што нсмамо нп о садашњсм стању чешкога народа. Ја ово спомињем, да бн ову празнину наше књижевностп имали на уму они„