Дело

СВЕТ0.1ИК РАНКОВИК Т 18. марта 1899. у Београду. Још нам се не осушише сузе за нашим добрим Илијом Вукићевићем, а стпже нас нов удар, онако исто тежак и осетан. Светолика Ранксвића нема више међу живима! Тешко болан — али за то ипак пун наде да ће оздравити — отишао је у топлије крајепе далматинскога приморја, да иотражи себн лека. И кад се надасмо да ћемо чути давно жељене добре гласе, иренеразила нас је страшна истина: да нам је драги Светолик подлегао љутој бољци, с којом се тако дуго п куражно носио. Његова слутња да ће ирича, коју доносимо у овој свесци „Дела“, бити можда последњп прилог његов српској лепој књижевности, на жалост и тугу, обистинила се! Онда баш кад се надасмо да ће Ранковић, у иуном јеку своје делатности, српску лепу књижевност својим изворним радовима богатити, јер то с иравом очекивасмо од његове нродуктивности и даровитости, — он иодлеже својој тешкој бољци. Ни нун деценијум није се навршио од како заблиста његов та.тенат, кад га брза и п])ерана смрт нре времена угаси ! Светолик Ранковић родио се у Моштаници округа цодунавског Т-ог децембра 1803 г. Његов отац беше тамо учитс.љ. За тим се запони и доби парохију у Гарашима, у Јасеници. К’о није нознавао у Јасеници чувснога иопа Павла? Вал.ан. честит. у свему нримеран свештеник био је познат и омил.ен у целој околини. Нарочито је нопа Павле Ранковић, ва-