Дело

32 Д Е Л. О да унапред солидно акопто, то ће редактор хтео пе хтео употребити ваше чланке да бп тај издатак наплатпо. Ја сам дакле почео са унравннцпма, са људима око новца а не око рада. II тако сам се познао са једним таквим управником , умео сам му се допасти, и он ме позове у своје предузеће п још ми у напред да пара. Акопто сам пзузео н . .. сад је требало иочети , али шта да отпочпем , а то са свнм ннсам знао... Нремишљајући тако , пшао сам једном по Невском проспекту и толико се паправио наивним , да сам чак почео смишљати теме. На углу велике Коњушње , сретнем се са једпим мојим пријатељем, Питом Столбухиним, који се тек беше вратио пз Париза. — Сћег атх! Тп имаш врло уску вратну мараму., . . Такве се већ не носе — с нрве речи приметп ми Пите, додирнув прстима вратну мараму на мојој кошуљи. — Где то не носе? збуњено упитах. — Нп у Паризу, ни у Лондону... Ја сам скоро отуда... До вас то још нпје дошло, али за месец два дана, доћиће... Лупнув се по челу, ја заборавих да пружим руку Ппту Столбухпну и свратих се у књижару Меље. ,Ннје дошло“, мислио сам, „али ће доћи... Нове вратне мараме доћпће за месец-два, — нове идеје нду дуже... Њпма треба година-, годнна п по најмањеЛ II после по сахата, ја сам већ седео у својој собп , зарно се у гомнлу брошура, књига и журнала, који су изашли последње годнпе и које сам изабрао код Мења. Никад у животу ннсам радно тако приљежно. Пзбнрао сам „идеје“ н „правце“. II на моје велико чудо, ппти нађох идеја ни иравца. Врло сам рђаво спавао ту поћ. Пзјутра сам устао главобољап и са одвратношћу погледао сам па гомнлу књига, журнала н брошура, што су се ваљале па мом столу. „Па ко је управо тамо сад чувен, познат, ко је у моди“? — Мислио сам и нисам могао да одлучим. Ја сам знао, да су Пјер Лотп, Мопасан, Бурже — чувепи писцгњ али то није оно... то су били белестристичари. За овима се ннзале појете од Пола Верлеиа до Луја Ратмсбона закључно... Најзад Метсрлиик, као драматург, као новп Шекспир. Али то све није било оно... иијо оно... Учинио сам неколпко покушаја: напнсао сам две сцене по укусу Мопасана; малп нутонис по укусу Пјера Лоти; малсиу слику љубавп, по укусу Буржеа. (_'ве ово учннило мн се, да није лоше израђено н, послав у редакцнју часоинса, с чпјпм сам унравннком у добрнм односима бно, почнем очскиватн шта ћс битп. Свс ове ствари потписао сам псевдоннмом „ћери.“ Моје стварчпце почеле сујодпа за другом излазптн на јавност. Иочео сам ирнслушкиватп шта се говорн о њима, шта говоре о новоио-