Дело

КРИТИКА И БНБЛИОГРАФИЈЛ 483 Растанак Стојана и Маше у прииовеци На Брезовој Пољани силно опомиње на растанак лакеја Виктора Александрића са Акуљином у Састанку. Ту је ц један омпљен постуиак Тургењева: претварајући се да спава, он слуша разговоре својих јунака (Пнсарница, Јермолај и млинарица. Бјежина Ливада). На Црном Врху, када запаљена јела убија Остоју, нодсећа на главну сцену из Смрти, када трулп јасен убија у Чапљигпну Максима Андрејнћа. Сјени, онн разговорп сеоских момчића којп седе око ватре у Затишју, њихове приповетке о Малој Вили, још впше опомињу на Бјежину Ливаду, где такође сеоски дечацн Феђа, 11авлуша, Иљуша, Кошћа н Вања. чувају коње п поред ноћне ватре причају страшне приче о белом овну на утопљеникову гробу, о старом господару којн се повампирио, о травџ расковнпку и о „Тришкп“ (Антихрнсту) који ће „заводити народ хришћански". Депидлачење би бпло наводитн слпчна места, која не говоре толико у прилог онога што рекох. колико основнн тон н начпн лпсања. Књпжевнн приказн и оцепе у нас се пишу по нзвесном шаблону: на завршетку мора бнтн иоменут савет жртвп да „впше чита и студује.“ Што је оцењнвач млађи, тим тај савет има внше анодиктичап карактер. Нашем г. Буднсааљевпћу пма да се каже нешто друго: њему не смета што нпје чптао, него што своја читања нпје процедпо кроз своју душу, што је од узора узео не само метод него и много више но што треба; он не паги од књижевне атроФије пего од хинертроФнје. Наша сеоска приноветка, која је пмала тако одлнчних представнпка, која је у једном тренутку хтела скоро да постане наш националнн жанр, скоро је пропала, и то само због тога, што млађп приповедачи нашп ннсу хтелн сликати сеоски живот из природе, са жнвих модела. онакав какав су впдели и осетилн, него су га слнкалп према Лазп Лазаревнћу и Јанку Веселиновнћу, копирали нх, и одузели му илузпју верностп и сгварностн. Најбоља копија, самим тим што је коппја, не вреди за осредњн оригинал. II с једним делом приповедака г. Будпсављевића исти је случај. Оне мирншу на књнгу, остављају утнсак нечега рађеног у соби, прављеног, а не виђеног, неносредног, осећаног. Бориба Сироте је одиста добра ствар, лено је написана, вешто је оцртана у душн сељаковој борба између патрпјархалне наслеђене честитости н беднога стања које га гура у крађу, када му од гладп скапава стока, сељацнма често дража нзнад свега. Има и једна врло лепа сцена, када Радушко расеца последње кромппре, да захрани две овце и краву, н када му сестра гледа, како јој брат „вјешго н брзо расијеца један но један.с; Немој, брато, све; то су нам пошљедњн! — додаде, мнслећи, да ће то за вечеру. — Ал кад Радушко разреза све, њој се одједном нагло дигоше груди; снежан подбрадак заигра, заклони лице рупцем. а у очима је поли нешто вредо. Не могаше даље гледати. како јој брат, убијен, узима кришку по крпшку н редом дпјелп једној и другој овци, па онда оиет крави.* II пошгени и бедни брђанин пошао је у крађу...