Дело

ону вечпту загонетку што се зове жпвот, с љубав.Ђу гледа сељака п ње^ гово мученичко таворење, црта прпроду онакву какву је осећа, каква се крпстадпсала у душн његовој. II у овој прнповеци, и у већем деду Вори&а Сироте, н у Јанову Скенци&у , и расејано по другпм приповеткама,. пма места по којима се мо;ке закључити да је Г. Будисављевић један од оно ма.10 нашпх млађих нрпповедача, на које се мо;ке доста поуздано рачунаги. У Биједни.ч Људима (непрестано ме овај наслов опомиње на Ведне Људе Достојевскога и Натмурене Људе Чехова) огледа се један напредак у нашој књижевности. Наша сеоска приповетка понпкла је у здравој, чнетој средпнн задруге, она је цртала онај мирни , задовољнп , идиличнп. ;кивот,златпо доба нашега друштвенога развнтка. Случај ј.е хтео да су најбољи приповедачи нашп били духови који су п волелп да гледају ружпчасте стране нашега села. Када би се српско село данас судпло према њима, Србнја бн личила на блажену, цветну Аркадпју, где је небо увек плаво, људи увек насмејани, где јагањци блеје и „пастирска Фрулаи утркује с песмом славујевом. Као Марпја Ангоанета, која је музла краве у Трпанону, тако смо и ми, читајућп сеоске ирпповетке наше, често у пскушењу да ос.тавпмо ове тесне цнпеле, круте огрлице, загушљив ваздух, вечите сплетке н међусобна гурања, да се опашемо каницама, узмемо двојнпце и ашпкујемо са сеоскнм девојкама, које се тресу од здравља и на чијпм образпма божури цветају ! II ако мојн облачак нанђе па то буколпчко небо, то је највише каква завада између соских Монтегија и Капулетнја, која се завршн свадбом, грувањем пз пушака и иотоком випа и ракије. Тога још има у нриповеткама Г. Михајла Сретеновића, а Г. Милић Радовановић још верује да Србији, српском сељаку, могу и Европејци завидетн ! Пптање о томе како живи наш народ, расирављено је. и свакидагање искуство, наше рођене очи, чак и званпчна статнстика, говори нам сасвнм сунротне ствари... II човеку срце пуца када види до пега је дотерана она наша поносна, здрава раса сељачка, која је створнла онакву народну појезију и која је подпгла ово нарче незавнсне земље. I'. Будпсављевић је ставио у почетку једне своје прпповетке речи украјинског славуја Тараса Шевченка : Ја так јјјђ ја так лвублву Моју Украјнну убогу, За пеЈ1 душу иогублву. II наш прниоведач волн ону голу, сиротну п поноситу Лику и њену бедиу децу. Оц не замаче неро у прах с лентирскнх крнла, да нам црта пасторале и Дафнисе и Хлое, он нам црта истину , црну и тужну , оне бедне људе у оорби за крухом, којп сваку корпцу залевају п знојем и крвљу, којн од беде остављају своје голо н неблагодарно стење, и чије •рвене капице виђамо по калдрмп београдској. Ах, то није весео ;кивот! Писац га н не улепшава н не оцрњава; као н његов великп учитељ ТурГ"Њев, којп је пзеосио без гнева н страсти јаде мужичке, ;кргве крјеа-