Дело

КРИТИКА II БИБЛПОГРАФИЈА 485 дугачки зеленп екакавци, пошто сте, такође у мислима, засели у паркет каквога нозоришта и при електричној светлости у загушљивом и врелом ваздуху, гледате неки рђав немачки комад, наша ргесгеизе Личанка продужава: „— Да сам дијете, мајка би ме носала, косу мп гладила и љубнла, отац би ме на колену љуљао, опанчнће ми прнвезпвао , а ја бих била сретна, не бих плакала,... а овако? Мајко моја? - (плаче). У НоКи има сцена где муж, сељак, овако вели својој женн, ва коју сумња: „— Закунп се да си била само моја... разумп добро!... да си била, п да сп II сада моја п да ћеш бнтп мати мога чеда, — тн ме разумпјеш!“ То је као у петом чину Отела: мееец се ириближио више него обично земљи, и чини људе лудима ! Није потребно поменути све велпке мајсторе, који тако што не би написали'; свакодневно искуство, најобичннји здрав разум довољан је. Сумњам да нко говорн у дугим, реторским, синтетпчпим речепицама, п најкњнжевнијп човек неће употребљаватп Фразе у обичном говору : тако раде људн рђава укуса још само у мелодрамама илн на говорницн. То су Делобелн, трули од лнтературе, којп је тако и проФанишу и чине смешном. А шта тек да се каже за обнчне људе, наше свакодневно стадо људско ! У најстрашпијим тренуцпма, у судбоноснпм крпзама, декламовао бн, пграо би комедпју сваки онај који би говорио тако; тада се нема када да се склапају периоди, да се реченице гладе, да се везу као чинке н кпте реторскнм Фпгурама. Тада место речи долазе крицп, кратки, болнн, загушенн узвицн и страшна трзања. Сељанка која би тако говорпла то је Госиођица као сељанка Пушкинова, то је нека комедијашица, „наивка* из путујућег друштва, која мислн да је то нешто особито лепо, — све друго само не личка сељанка ! Псто толнко велика мана, а можда и већа, јесте што нема локалне боје, онпх карактеристичнпх ситница. које вам дају преставу датога краја, људи у њему, нарочптих прнлнка, свега што чпнн особеност тога кута. Лнка, њено „суро а велебно горје“ није нам такојасна, скоро опнпљнва као равиа Мачва у приноветкама Лазаревнћевим п Веселииовићевим, илп далмагинско нриморје у приповеткама Матавуљевим. Пскрено да се псповедим, ево шта ми је остало од целе књпге: стрмп кланци, танке јеле, магла око висова, слаба, сивкаста земља, јако сунце, бреневрецн, црвене капице, лепа имена (Радушко, Јагода, Остоја, Затишје, Срдићи, Цвнјан, Брујнћи...), ље, регби, н... бојпм се да то није све ? Може бнтн да је некоме остаојачи утнсак, али сумњам да са сваким другим чптаоцем осредње ннтелнгенције и којп не познаје Лнку, неће битн пстн случај којн са мном. Срећа је, што је Г. Будисављевнћ каткада у стању да се ослободн тих веза, да се окане манира и калупа, и онда нам даје лепу нриповетку У МеКави. Он тада отвореинм очнма. са знатнпм способностима посматра