Дело

Д Е Л о 118 је то за балканске народе у кулгурном погледу велика штета, јер су. вели, Русини и Јермени услед уније дошли до великог папретка у образованости н науди, док су остали иравоставни балкански народп до краја XVIII века „остали у врло жалосном варварском стању. Писац заборавља, да томе тобожњем варварском стању није била узрок православна вера него грозно робовање иравим варварима, Турцима. А да православље није ништа сметало, доказ је садашње културно ианредовање тих народа, о коме и сам на више места говорп. У другом делу своје књиге Гелцер разматра главније етничке црте п уоиште националне ирилике код Турака, Грка, шпанских Јевреја п Јермеиа. Хвали добре особнне простог турског народа (телесна издржљивост крај све слабе бпљне хране, иростодушност, извесна отменост у држању и поздрављању), док у образованих Турака налази и сувише махна. Осуђује њихову леност и иознати турски: „јаваш, јаваиг (иолако, полако). Тврди немогућност младотурске тежње, да 0,1, данашње теократске Турске начине евроиску државу. Шта више доказује, да су Младотурци гори од данашње владе. Уопште раса, која данас у Турској господари, одликује се својом потпуном неспособношћу. У колико има у Турској културног напредовања, за то, вели, турска влада има најмање своје заслуге, управо сва је њена заслуга у томе, што допушта Европљанима и својим хришћанским ноданицнма да раде на културном напредовању царевине. Независност турске царевине данас је више нривидна; она мора да слуша велике силе, а особиго Гусију. Увиђајући да ће једног дана Турска изгубити своје европске иокрајине, султан је уложио све своје старање око тога, да у целој Малој Азији створп само једну — потпуно турску — народносну целину. Стога је нрви задатак турске владе, да тамошње нетурске мухамеданске народе претоии све у Турке. Особито улажу много труда око снажних сурових Курда. Писац сумња, да ће се овим постићи усиех и наводи за доказ босанску властелу, која .је и иосле примања мухамеданства и турског имена у ствари очувала и даље сво.ју српску народност. А још су врло велика сметња поменутом плану Хришћани, Грци и Јермени, који се и много више множе од Турака, Отуд је иојмљиво, што је сам султан Абдул-Хамид удесио јерменски покољ. Једно само налази Гелцер, да је одлично у турској царевини, а го је војска, коју вежбају немачки оФицири. Они су овде постигли огроман успех, али су, каже, и добили изврсган материјал на обуку. Говорећи о Грцима каже, како .је Филјелинизам у Немачкој са-