Дело

КРИТПКА II БНБЛНОГРАфИЈА 119 свим ишчезао. Многе недаће, које постигоше до сад Грчку и које јој смањују наклоност европских народа, у ствари имају свој корен већ у самом стварању ове државе: Грчка без Тесалије и Еппра, без Крита п Спорада само је недоношче, које не може ни живети ни умрети. Криви су много и луда велико-грчка ил,еја н многобројни учени пролетаријат. И ОФицири им не ваљају. Ннак су у последње време Грци почели увнђати своје слабости и тражити озбиљна лека. Једну стару црту код Грка види иисац у њиховим непрекидним раснрама: прво око тога, да ли је бољи стари (еразмиски) изговор у њихову језику или данашњи, новогрчки, и друго: око питања, где се најлепше говори грчки. Гелцер каже, да више духовништво у Фанару говори и иише најлеппшм н најодабранијим грчким језиком. Вредно је пажње, што тврди, да Грци у Турској ни мало не завиде својој браћи у слободној Грчкој. Они су, вели, свесна и поносита раса и нмају разлога за то. Без ичије помоћи они непрестано п нагло у Малој Азији јачају и напредују. Чак се и међу оним Грцима, који су заборавили свој матерњи језик (и говоре турски), сад ноново номоћу школа ншри грчки говор. У Турској живе многобројни шпански Јевреји. Они зову себе Сефардим п разликују се од Ашкеназима, у које сиадају немачки и нољски Јевреји. Шпански су Јевреји снажна и. веома лепа раса. Одликују се необичном вредноћом и скромним животом, па и примерима ретке часности. За Јермене каже: што Еврона уоиште није баш пријатељски расположена нрема њима, једини су узрок јерменски трговци, од којих многп немају никакве впше тежње до грамжљнвостн и гомилања богаства. А прости јерменски народ у својој отаџбини, Јерменској, није за то нимало крив: он је скромни и мирни земљорадник п сточар. На завршетку писац осуђује као врло штетну данашњу народносну борбу међу балканским народима и подсмева се сриско-бугарекој распри око неких делова источне Македоније, где ни сам народ не зна, да ли је Србин или Бугарин. Велико -српски, велико- бугарски, велико-грчки п велико-румунски снови све су то, вели, бесмислице. Буду ли се ови народн занимали досадашњом убитачном борбом, они ће морати да нодлегну којој већој целини. Као једини спас препоручује, да се они окану својих народносних тежња, па да своју заједничку православну веру узму као најпоуздапији ослонац за узајамност п слогу међу балканским хришћанима. С тако сложним заједничким радом могли би ови даровити народи очекнватн сјајну будућност.