Дело

Д Е Л 0 146 суседним .јој крајенима. Напротив, н»ему је позорнпца догађаја у северном јадранском прпморју са суседним крајевнма, где су дух, свест и традпције хрватске нрпродно бп.те развпјене, где .је цветала средовечна ученост којој се трагови впде у цедом саставу, где је била опште примљена теорпја да су Готи билп Словени п да је онамошње хрватско етановништво — њихово неносредно потомство (док су у Срба владале сасвим супротне мисли о Готпма). Али, да пп тамо није ПђеПив Стогћогит могао нонићи среднном XII века или и пре тога, доказ је његова фабулозна садржпна, те се критпком његовнх података као п пспштшањем језпка хрватске редакцпје тога сиоменика може утврдптп факат да је он од разноврснпх ппсанпх споменпка и од тамошњпх народнпх предања као п комбпновањем све те грађе и пзвођењем из ње морао понпћн од прплнке ночегком друге половпне XV века. п то негде у приморју блпзу реке Цетиње. Напротпв, онај други део Дукљашшов чпни један састав којн бп се могао назвати зећанскпм летоппсом, јер је допста морао битп нисан у зетском Поморју, али носле XII века. Показавшп да нема нпкаквпх разлога који бп говорплп у нрплог претпоставке да је тај зећанс-ки састав постао средпном XII века, академпк констатује да се на оним деловпма његовим. који су ппсанп по народнпм предањпма, јаено впди да су то појетека нредања којпмаје требало нешто дужега времена, па да се развпју у оноликој мерн: а како су с друге стране та предања јаковна, он мнслп да нпсу заипсана много после XII века. Прнмерп погрешака Дукљанпновпх о догађајпма XI века сведоче да нх није пнсао човек којп се, како се до сад узпмало, родпо нред крај тога века. Тако се могло грешптп крајем XIII или почетком XIV века. А у размаку тога времена Поморје се подпгло до таке културне впспне, да су се тада мог.ти у њему јавл.атп књпжевнп радпицп с таквпм радовима. Тај рад је и.мао по свој прплпцп задатак да нодмпрп п .једну практпчну политичку потребу. потребу оне срнске католпчке полптике коју је Зета у време немањићско пстпцала врло много пута. 0 том задатку сведочп цела садржпна овога састава. Од тога зећанскога п од онога хрватскога летоппса састављеи је садашњп псеудо-Дукљанпнов летоппс. Пред њнм је п познати предговор. чпјп је превод у Лучпћеву пздању бпо узрок многпм досадашњпм крпвпм мпшљењпма о саставу овога споменпка. Академпк се дуже задржао на том нредговору и иоказао да га је морао ппсати онај којн је псеудодукљански летоппс са словепекога орпгпнала преппсао латпнскпм слови.ма н то на молбу својпх суграђана (иегде у северопсточном јадранском прпморју) н уједно на молбу свештеника барскпх крји су јамачно сазналп да он пма такав споменик. То је морало бптп урађено пстом у XVI веку, и од тада се сппс раширио. п у разнпм преппснма допро је до оннх којп га нрвн нздаше штампом на свет. КЊИЖЕВНОСТ Годншњица Николе Чупића. Пзпшла је пз штамие „ГоОишњтша књ. XXI. у којој су ови прплозп: Ђорђе Арсенијевић Емануел, каваљерисии ђенера. I, од Ст. Новаковпћа: Трговачки иентри и путови по ерпским земљама у средњем веку и у турско време, наппсали Петар Р. Косовнћ п Мнл. Ј. Мнладпновнћ: Географскоисториске скике из Ераљевине Србије, од ђен. Јов. Мпшковића: С Г1епениа на Радику, од М. Ј. Гајића: Да се не заборавн, приложак псто-