Дело

II У Ч II Н А 167 Јован Ето, ето; па с тобом човек не може ни да разговара! Ја те не герам да сумњаш.... ја лично ево и не сумњам; ја верујем у њену чедност потпуно али — ето, то неколико јучерањих речи није ми дало мира, нисам спавао целу ноћ и Бог би га свети знао шта ми све није прешло преко главе. Мислио сам и домишљао сам се свакојако па — па за што о томе и с тобом, као са братом својим, не би разговарао. Владимир Јоване, ја не ћу да о томе са мном говориш. Моја је жена честнта, ја је волим и не допуштам никоме — па ни теби да мп о томе још који пут ма п реч поменеш! Јован Молим те, нећу ти ни говоритп више. (Диже се да пође). Идем ја својој кући да гледам свој посао. За што ја примам на себе да воднм туђу бригу? (Пође па се вратп). Морам ипак да ти кажем да си ме рђаво разумео. Владимир (Јетко). Можда! Јован Тако је, тако је, ти си мене рђаво разумео. Други пут, кад будеш мирнији, објаснићемо се па ћеш ми и сам тада признати да си ме рђаво разумео. Пољуби Олгицу, доћп ћу сутра да је видим. Збогом. (Оде). Владимир Збогом! IVIV Владимир за тпм Кагица. Владимир (Пошто је Јован отшпао еедне на фотељу и дуго се замисли, за тим мане руком као да би хтео одагнатп мисли, и прпђе столу те пробере двоје троје новине). Катица (Улазп на средња врага).