Дело

172 Д К Л О Владимир (Застане дахом, назире истину Кажу— кажу— (Гласно и плахо). то: ко је тај ко то сме рећи?! п хвата се за косу, полу за се). Ко каже; ко је тај који каже Марко Ја не знам, за бога; ја то ништа не знам. Ја вас најпокорније молим, немојте ме ни пптатп. Ја нисам такав човек; ја нисам рад да зла реч пређе преко мојих усана.... Владимир Не, вп сад морате знатн; ви сад већ морате говорптп.... Хоћу да мн кажете све, разумете ли све, све.... све редом што знате. Марко (Устаје). Али, господине, шта ја знам, ја не знам ништа! Владимир (Стиша се мало). Слушајте.... говорнте редом, онако како ћу вас питати. Ако не будете казалн истину ја вам нећу опростити н вн ћете пзгубити службу, разумете ли, ви ћете изгубитп службу! Нећу жалитн ни вас нн вашу децу, ви морате нзгубнти службу. Хоћу пстнну да знам и вн ми је морате казати. Марко Али шта знам ја да вам кажем? Владимир Само оно што вас питам. Кажите ми: од куд, ко вам је казао да моја жена може да вас. помогне код г. Мипистра, п да он њој пе може ништа одрећи? Марко Па.... за бога.... то кажу, тако сам чуо.... ја ту нпшта зло нисам мислио.... молнм вас покорно да не мислите да сам ја што зло ту мислио. Владимир Не, нисте.... али, ко вас је упутпо, ко вам је то казао?